Šta? Zašto? Kako? Kada? Ko? Ovo su ona opšta pitanja koja postavljamo kada želimo da saznamo ili iskusimo nešto novo, pitanja na koja tražimo odgovore još od kada smo progovorili. Svako istraživanje počinje pitanjem i završava se odgovorom. Da bismo otkrili - moramo prvo to da ispitamo, da budemo radoznali. A baš kao i odrasli, i deca traže odgovore na brojna pitanja kako bi upoznala svet oko sebe. Ta pitanja mogu biti poput onih kako je narastao kolač koji sam napravio sa mamom ili zašto sunce zalazi noću. Radoznalost pruža detetu nova saznanja i nova iskustva. Usko povezana sa učenjem, ona predstavlja težnju da se nešto razume i analizra. Radoznalost je izraženija u ranom detinjstvu. Mala deca postavljaju pitanja o svemu što vide, ali kako odrasajuj njihova radoznalost se postepeno smanjuje. Ovo se dešava zato što deca uče da stvore kontekst, dodajući nove informacije već postojećim. Stoga treba podsticati dete od ranog uzrasta da do novih informacija dolazi postavljajući pitanja. To će pozitivno uticati na njegov kognitivni i verbalni razvoj. Postoje različite vrste radoznalosti: ona koja se odnosi na opšta naučna saznanja, radoznalost koja se odnosi na neka specifična interesovanja (za automobile, ptice, biljke...) i interpersonalna radoznalost (interesovanje za ljude). Iako ne mogu da naprave jasnu razliku između ovih vrsta radoznalosti, deca takođe imaju interesovanja za različite oblasti. Studije pokazuju da postoji pozitivna veza između radoznalosti i akademskog uspeha. Dokazano je da su radoznala deca uspešnija, posebno u čitanju i matematici. Razlog za to je u činjenici da je osećaj radoznalosti sličan osećaju dobijanja nagrade kada se do određenih saznanja dođe putem samostalnog istraživanja. Drugim rečima, saznanje koje dete stekne kao rezultat radoznalosti, njegov možak prepoznaje kao nagradu. Naučnici tvrde i da radoznalost, koja se povezuje sa psihičkim blagostanjem, stimuliše razvoj pozitivnih emocija kao što su dinamičnost, aktivnost i entuzijazam. Odgovor na pitanje zašto su neki ljudi radoznaliji od drugih mogao bi da se krije u nečijoj otvorenosti za nova iskustva i želji za inovacijama. Veoma je važno za dete da bude radoznalo po pitanju: sticanja novih saznanja, usvajanja uzročno-posledičnih obrazaca, rasuđivanja, komuniciranja i razvoja veština samoizražavanja. Na taj način će sve teme koje ga interesuju duže ostati u njegovim mislima, dok će tako stečeno saznanje ostati trajno. Saveti za podsticanje dečje radoznalosti: 1. Ukoliko su pojave za koje se vaše dete interesuje i želi da ih istraži opasne - razgovarajte sa detetom o šteti koju može naneti sebi i drugima. Važno je da dete oseća sigurnost tokom ovog razgovora. 2nd. Budite strpljivi sa pitanjima koje dete postavlja. Ne izbegavajte pitanja deteta već mu pružite pravu povratnu informaciju. 3rd. Organizujte izlete u prirodi kako bi Vaše dete istraživalo. Zajedno otkrivajte stvari i pojave koje su mu interesantne. 4th Ne ometajte dete koje želi da do saznanja dođe eksperimentisanjem, iz straha da će se ono isprljati ili da će rasturiti sve oko sebe. Učenje kroz iskustvo, ne samo da olakšava proces saznavAnja, već i omogućava da se naučeno ne zaboravi. 5th Budite deo interesovanja svog deteta, jer na dete veoma utiče njegovo okruženje. 6th Odrastanje u porodici koja podstiče radoznalost će veoma pozitivno uticati na dete i ohrabriti ga da istražuje. 7th Zdrava komunikacija je važna u svim fazama dečjeg razvoja. Odnos koji imate sa svojim detetom, a koji pruža bezuslovnu ljubav i poverenje, će pozitivno uticati na detetovu radoznalost ali i na njegov celokupan razvoj. 8th Kada razgovarate sa detetom, važno je da birate reči i pružate odgovore koje ono može da razume. Time sprečavate negativan uticaj na detetov identitet. 9th. Započnite aktivnosti sa svojim detetom postavljanjem zanimljivih pitanja koja će podstaći njegovu radoznalost. 10th. Nagradite dečju radoznalost. Kada nagradite svoje dete zbog toga što je preuzelo odgovornost da samo istraži onoga što ga interesuje - to će doprineti njegovom samopouzdanju. 11th Ohrabrujte svoje dete da samo istražuje stvari koje ga interesuju. Maarif Porodični bilten #9, Decembar 2022.

Digitalne veštine, kao jedne od ključnih veština 21. veka, neophodne su nam kako bismo mogli da pratimo tehnološki napredak i olakšavamo sebi život. Međutim, kada dete učimo digitalnim veštinama, može doći do zanemarivanja onih osnovnih veština poput pisanja rukom. Zbog toga je važno da dete prvo savlada veštinu pisanja rukom, bez korišćenja digitalnih uređaja, kako bi razvilo finu motoriku i sposobnost da se izrazi sopstvenim rukopisom. Dakle, dok razvijate detetove digitalne veštine, neophodno je da ga istovremeno podstičete da unapređuje i svoju veštinu pisanja rukom. Pisanje je jedna od osnovnih čovekovih veština, važnih za izražavanje misli i osećanja, pa je tako bez nje nemoguće savladati neke druge veštine poput digitalnih. Kada se dete dobro upozna sa digitalnim alatkama, moglo bi u nekom trenutku potpuno da zanemari korišćenje knjige, papira i olovke. Razlog tome je što je detetu sve mnogo praktičnije, jednostavnije i brže putem digitalnih uređaja. U vezi sa pomenutim veštinama 21. veka, postoje razne studije koje pokazuju da je pisanje rukom veština koja je od suštinskog značaja za razvoj detetovih osobina kao što su samoizražavanje, samostalno rešavanje problema i međuljudski odnosi. Koristeći instrumente koji mere aktivnost moždanih funkcija, naučnici su zamolili decu da prvo pišu koristeći olovku i papir, a zatim da pišu koristeći digitalna sredstva. Kao rezultat istraživanja, ustanovili su da se mnogo više funkcija u dečjem mozgu aktivira prilikom pisanja rukom. Svakodnevna upotreba računara, tableta, telefona i drugih elektronskih uređaja, može dovesti do gubitka sposobnosti pisanja kod ljudi širom sveta. A ta sposobnost je jedan od najosnovnijih alata u komunikaciji. Pisana komunikacija ima ogroman značaj u različitim oblastima, koristi se za razmenu informacija, misli i ideja među ljudima. Veština pisanja je tesno povezana sa veštinom čitanja i razumevanja pročitanog. Shodno tome, dobro razvijene veštine čitanja i pisanja su važne kako bi dete moglo adekvatno da se izrazi u svakodnevnom i akademskom životu. Evo nekoliko predloga kako da unapredite veštinu pisanja kod Vašeg deteta: 1. Podstičite dete da redovno piše Za dete bi bilo najbolje da svaki dan vežba tehniku pisanja. Ovu rutinu mu možete uvesti kroz igranje nekih igara koje uključuju pisanje, kako mu to ne bi izgledalo kao preokupacija njegovog slobodnog vremena. Možete da se igrate pravljenja slagalica koristeći olovku i papir. Možete predložiti detetu da na samolepljivim šarenim papirima ispisuje beleške i poruke, priprema spisak za kupovinu ili piše pisma drugarima i dalekim rođacima. 2. Učite ga da crta pomoću geometrijskih oblika Možete stvarati prava mala remek dela crtanjem geometrijskih oblika na papiru, koristeći debele i tanke linije. Ova vežba je veoma važna u pisanju jer doprinosi većoj čitljivosti i lepoti rukopisa. 3. Naučite dete različitim stilovima pisanja Učenje različitih stilova i tehnika pisanja može biti korisno za poboljšanje detetovog rukopisa, kao što može dovesti i do razvoja njegovog interesovanja za umetnost. 4. Ograničite upotrebu digitalnih uređaja Smanjenjem vremena koje dete provodi uz digitalne aparate, moći ćete više da se posvetite njegovom vežbanju pisanja. 5. Proširite oblasti u kojima dete može da se koristi pisanjem Predložite mu da piše umetničke sastave ili ga ohrabrite da piše pisma i vodi dnevnik. 6. Objasnite detetu važnost pisanja Valjanim objašnjenjem detetu zbog čega je pisanje važno, povećavate njegovu želju da razvija sopstveno izražavanje pisanim putem. 7. Igre pisanja Osmišljavanjem igara koje uključuju pisanje, detetu pomažete da unapredi svoje pisanje na zabavan način. Crtanje slagalica i takmičenje u brzom pisanju su primeri takvih igara. Dete, koje razvija svoju veštinu pisanja, odlikuju sledeće sposobnosti:Bolje pamćenje: Pisanje unapređuje detetov proces pamćenja. Bolja koncentracija: Pisanje povećava detetov fokus, jer je neophodno biti pažljiv i pravilno pisati. Bolje izražavanje: Pisanje je korisno za izražavanje, jer pisanjem dete može bolje da izrazi svoja osećanja i misli. Bolje upravljanje vremenom: Pisanjem se poboljšava dečje upravljanje vremenom jer, da bi pisalo, ono mora da se dobro organizuje i planira. Bolje upravljanje stresom: Pisanje doprinosi oslobađanju od stresa tako što podstiče dete da bolje izrazi svoje emocije i da bolje razume sebe. Bolja empatija: Pisanje povećava detetovu empatiju, jer dok piše može bolje da izrazi svoja osećanja i misli, kao i da bolje razume osećanja i misli drugih. Maarif Porodični bilten #10, Januar 2023. 

Roditelji ponekad ne znaju kako da se ponašaju prema svom detetu kada im se suprotstavlja ili im prkosi i ispoljava tvrdoglave stavove. Postoji mnogo razloga za takvo ponašanje deteta koje se opisuje kao „tvrdoglavo“ ili „prkosno“. Svako dete u nekom trenutku svog odrastanja prolazi kroz faze u kojima pokazuje neposlušnost prema roditeljima ili autoritetima, kao i nespremnost da poštuje pravila pozitivnog ponašanja. Ponekad dete, koje ne može da kontroliše svoj bes, viče i radi druge neprimerene stvari zbog kojih se roditelji ljute. Ponekad dete postavlja nerazumne zahteve i traži njihovo ispunjenje. Ponekad ono veruje da su jedino njegovi argumenti u raspravi ispravni i ponaša se nepopustljivo. Ovakvo dete se obično opire onome što mu se kaže da uradi, a kada to ipak mora da izvrši onda to radi uz kuknjavu. Pojava ovakvih obrazaca dečjeg ponašanja povezuje se sa razvojnim, genetskim, ekološkim i biološkim faktorima. Uglavnom se ovakva ponašanja javljaju kod dece koja odrastaju u nezdravom porodičnom okruženju. Dete koje je izloženo svađama, tenzijama, nelagodnostima i nezadovoljstvu roditelja kod kuće, može imati pomenute probleme u ponašanju. Ono takođe može ispoljiti takve reakcije i zbog eventualnog problema u neadekvatnoj povezanosti sa majkom tokom ranog uzrasta. Koji god razlozi bili, posledice ovakvog ponašanja negativno utiču na detetove odnose u porodice i školi. Deci je svojstveno da budu tvrdoglava i da se suprotstavljaju svemu. Takva reaktivna ponašanja su naročito izražena u određenim fazama razvoja, kao što su periodi krize identiteta u ranom detinjstvu i adolescenciji. Ipak, neophodno je preduzeti mere predostrožnosti ukoliko se reaktivna ponašanja pojavljuju i van tih prelomnih perioda razvoja deteta. U nastavku pružamo roditeljima nekoliko preporuka kako da se postave prema svom tvrdoglavom i prkosnom detetu. Ipak, ukoliko dete nastavi da bude tvrdoglavo i buntovno, čak i ako se ove preporuke uzmu u obzir, trebalo bi potražiti stručnu podršku. Budite strpljivi sa tvrdoglavim ponašanjem svog deteta. Smiren stav roditelja može da odvikne dete od njegove tvrdoglavosti. Međutim, ako dete kod svojih roditelja kao reakciju vidi tvrdoglavost i ljutnju, ono može to da usvoji kao svoj model ponašanja. Budite fleksibilni, iskreni, nesebični i puni poštovanja prema svom detetu, jer ćete takvim ponašanjem pozitivno uticati na njegove stavove prema Vama. Podstičite dete da priča o svojim osećanjima tako što ćete sa njim otvoreno razgovarati o razlozima njegovog ponašanja. Na taj način dete će spoznati da su mu roditelji saveznici koji se trude da ga razumeju, a ne ljudi koji stalno postavljaju neke prepreke. Pokušajte da otkrijete razloge detetove tvrdoglavosti, umesto da ga kažnjavate kada ispoljava takvo ponašanje. Umesto kazne, dozvolite mu da se suoči sa prirodnim posledicama svog ponašanja. Ne zaboravite da Vaše dete gleda Vas kao uzor, kao model ponašanja. Dakle, prilikom ispoljavanja Vaših stavova i ponašanja prema okolini, imajte na umu da imate dete koje Vas posmatra i kopira. Razgovarajte sa svojim detetom i pomirite ga sa tim da njegove nerazumne želje neće biti ispunjene, i neka se ovih pravila pridržava cela porodica. Postavljanje granica će pozitivno uticati na kvalitet komunikacije unutar porodice. Budite dosledni u reakcijama na zahteve svog deteta. Kada kažete „ne“ njegovim iracionalnim zahtevima, nemojte menjati taj odgovor iako možda dete negativno reaguje. Jer ako dete shvati da mu sve želje ispunjavate ako ono dovoljno insistira, može ovaj obrazac ponašanja uvesti u svoju svakodnevnu rutinu. Nemojte etiketirati svoje dete! Stigmatizacija, kako u porodici tako i u društvenom okruženju u kome se nalazi, negativno utiče na detetov emocionalni razvoj. Analizirajte odnose u vašoj porodici kako biste uvideli šta negativno utiče na dete. Pohvalite pozitivno ponašanje svog deteta. Proučite odnos koji Vi lično imate sa svojim detetom. Potrudite se da sa njim razvijete kvalitetniji i odnos pun razumevanja. Dozvolite detetu da samo donosi svoje odluke tako što ćete mu ponuditi alternativu. Pružanje više opcija koje bi mogle da zainteresuju Vaše dete i prikažu pomirljive stavove, učiniće da se ono oseća sigurno. Maarif Porodični bilten #7, Oktobar 2022. 

Svaki roditelj zna da njegovo dete treba da uči i zato ga usmerava da to redovno radi, a ponekad ga na učenje i primorava. Međutim, deca nisu uvek raspoložena za učenje jer im je to uglavnom dosadno. S druge strane, igranje igrica ili zabava sa drugarima predstavljaju za njih mnogo privlačniju opciju. Ipak, kao i odrasli, deca su po prirodi znatiželjna i vole da istražuju ono šta ih interesuje. Deca vole da nešto novo nauče, ali ne kada to učenje predstavlja obavezu, poput školskog gradiva. Čak iako bi im to školsko gradivo možda i bilo zanimljivo u nekim drugim okolnostima, u situacijama kada su primorani da ga uče to im postaje naporno. U takvim trenucima, uzimajući u obzir želje deteta, treba mu pomoći da nauči da postavlja ciljeve i da ih samostalno ostvaruje. Dete koje je naučeno kako da pravilno definiše svoje planove, koje vidi da pratimo i ohrabrujemo njegov uspeh, težiće da postiže veća dostignuća. Na organizaciju učenja, koja je važna za akademski uspeh, utiču individualne karakteristike deteta kao što su samoregulacija, samoefikasnost, stil učenja, potom stav roditelja, komunikacija i interakcija unutar porodice u pogledu organizacije fizičkog okruženja i pružanja motivacije za učenje, kao i faktori poput sadržaja lekcija, intenziteta časova, očekivanja škole i nastavnika. Na organizaciju učenja utiču i detetovo umeće upravljanja vremenom, motivisanost za učenje, postavljanje ciljeva, obrasci spavanja i navike u ishrani. Da biste pomogli detetu da pravilno organizuje svoje školske obaveze, potrebno je da prvo ustanovite koji od navedenih preduslova najviše utiču na Vaše dete, a potom da mu sve te preduslove obezbedite i podržite ga u samostalnoj organizaciji. Kao prvo, pomozite svom detetu da nauči kako da pravilno upravlja svojim vremenom. Isplanirajte detetov raspored spavanja i obroka, kako bi preostalo vreme dete iskoristilo na pravi način. Dete koje ima kvalitetan san i zadovoljene nutritivne potrebe, fizički je spremno za učenje. Pored toga, učenje u dobro provetrenom, ne previše toplom ili hladnom prostoru, daleko od buke i digitalnih stimulansa, doprineće boljem fokusiranju deteta na učenje. Možete koristiti neke metode za poboljšanje fokusiranja, za ono dete koje možda i želi ali ne može. Jedna od provereno efikasnih metoda je učenje u trajanju od 25 minuta a potom pauza od 5 minuta. Korisno je i pripremiti okruženje koje odgovara detetovom stilu, odnosno načinu učenja. Ne treba zaboraviti da je za organizaciju učenja ključno kod deteta probuditi motivisanost za to. U tom smislu, možete sa detetom zajedno raditi na stvaranju te motivacije ili zajedno istraživati i odgovarati na pitanja koje dete postavlja. Kada ga dovoljno ohrabrite i motivišete, dete će biti spremno da uči i biće voljno da odvoji vreme za to. Pomozite detetu da postavlja sebi dugoročne i kratkoročne ciljeve, jer to unapređuje kvalitet učenja. Da biste ovo postigli, razgovarate sa svojim detetom, recimo na kraju polugodišta ili školske godine, o tome šta ono želi i čime bi voleo profesionalno da se bavi u budućnosti. Podsticanje detetove strasti prema željenoj karijeri dodatno će povećati motivaciju za učenje. Tako će dete znati da mora već sada da započne rad kako bi postigao svoje daleke ciljeve i biće spremnije da organizuje svoje učenje. Činjenica je da je potrebno vreme da dete stekne naviku da uči. Proces stvaranja te navike ponekad može biti naporan. Roditelji se često žale da ne uspevaju da svojoj deci usade naviku da redovno uče, da su dali sve od sebe ali da nisu postigli željeni rezultat. Treba imati na umu da je samo dete to koje treba da odluči da treba da uči. Roditelji mogu biti efikasni u pripremi odgovarajućeg okruženja i usmeravanju deteta, pravilnom komunikacijom. Kako, dakle, podstaći dete da odluči da organizuje svoje učenje i da mu to postane navika? • Objasnite detetu zašto je bitno da uči. Pomozite mu da razume na koji način je ono što je naučilo važno za njegov lični razvoj. Kada dete to shvati, biće motivisano i radoznalo za učenje. • Kreirajte podsticajno okruženja za učenje kod kuće. Na taj način dete će se osećati kao deo porodice koja neprestano uči i prilagodiće se takvoj sredini. • Pustite ga da Vam ispriča šta je naučilo. Prenoseći Vam saznanja do kojih je došlo, utvrdiće svoje znanje i shvatiće doprinos učenja uz Vašu povratnu informaciju. • Budite dosledni u svojim stavovima i ponašanju, kako bi se dete osećalo sigurno. Dete ne može da razvije veštinu samoregulacije kada se ne oseća sigurno. Takođe je i mnogo produktivnije u okruženju u kome oseća samopouzdanje. Stoga, doslednost u komunikaciji unutar porodice uliva detetu poverenje. • Neka Vaše dete zna da Vam je stalo, jer dete koje vidi da brinete o njemu razvija samopoštovanje. • Organizujte aktivnosti na one teme koje su interesantne Vašem detetu. To će ga podstaći da nastavi samo da istražuje. • Ne upoređujte svoje dete sa drugom decom. To bi moglo da stvori osećaj kao da se stalno takmiči sa drugima, što može biti frustrirajuće. Umesto toga, učinite da se Vaše dete oseća važnim, kako bi doprineli njegovom samopouzdanju. Maarif Porodični bilten #08, Novembar 2022.

Osećaj anksioznosti koje dete ima prilikom odlaska u školu, psiholozi definišu kao fobiju, odnosno strah od škole. Taj strah se može pojaviti iz različitih razloga i u bilo kom uzrastu deteta. Obično se manifestuje zbog odvajanja od roditelja, i to u predškolskom i ranom školskom uzrastu deteta. Tokom perioda adaptacije na školu, malo dete reaguje na odvajanje od roditelja kroz plač i neuobičajeno ponašanje. Ovakva reakcija na školu je najčešće posledica sličnog ponašanja roditelja. Izjave poput „Nedostajao si mi“, koje roditelji često upućuju detetu po povratku iz škole ne bi li stvorili atmosferu otvorenosti i poverenja, mogu dodatno da prodube njegovu anksioznost. Dete tako može odlazak u školu da protumači kao da izdaje svoje roditelje. Da bi se prevazišao ovaj strah, roditelji bi trebalo da promene određeno svoje ponašanje, bez obzira na to što možda proističe iz dobre namere. Strah od škole ne proizilazi samo zbog odvajanja od roditelja. On se može pojaviti i zbog individualnih razlika među decom i faktora stresa u školskom okruženju. Dete koje je inače sklono anksioznim osećanjima, može razviti i strah od škole. Uvođenje novog člana u porodicu, promena škole ili razreda, kao i iskustvo sa vršnjačkim nasiljem, mogući su okidači straha od škole u kasnom detinjstvu i adolescenciji. Jasni pokazatelji ove fobije kod deteta su: odbijanje odlaska u školu, pojava psihosomatskih bolova (bol u stomaku, glavobolja, mučnina...), problemi u ponašanju (izlivi besa, depresije, agresije...), pokušaji deteta da propusti školski autobus, nedruženje sa vršnjacima i želja da što pre napusti školu. Kako da pomognete svom detetu ako ima fobiju od škole: • Važno je da budete strpljivi i dosledni u stavu da u školu treba da se ide. • Ne bi trebalo da krivite svoje dete ako ne želi da ide u školu. Možete ga utešiti rečima da ono nije jedino dete koje se tako oseća i da su mnoga deca u sličnoj situaciji, objasnite mu da je to samo prolazna faza. • Kada pripremate svoje dete za školu neka to bude dan kao i svaki drugi, bez dodatne pompe. • Razgovarajte sa učiteljicom i nastavnicima o strahu od škole koji Vaše dete oseća, sarađujte sa njima u borbi protiv eventualnih problema sa kojima se dete suočava u školi. • Podstičite dete da se druži sa svojim vršnjacima. Od velike je važnosti da dete pronađe socijalno okruženje sa kojim će se povezati i osećati se sigurno, a da to nisu članovi porodice. • Održavajte komunikaciju sa svojim detetom. Prvi korak u prevazilaženju straha od škole je da znate zbog čega je dete uznemireno. Razgovarajte sa njim tokom dana, kada je dete za to raspoloženo, i ohrabrite ga da Vam priča o svojim iskustvima iz škole. • Ako je situacija u kući ta koja pokreće fobije od škole, ne oklevajte da razgovarate sa detetom o tome. Pokušajte da rešite probleme razgovarajući o njima. Za zdrav razvoj i obrazovanje deteta ključno je da bude okruženo mirom i srećom u porodici. Roditelji možda ne mogu sami da reše sve probleme svog deteta, stoga je važno da imaju podršku škole, gde deca provode veliki deo svog vremena. Saradnja sa nastavnicima, roditeljima druge dece, administratorima i drugim stručnim službama, značajno utiče na socijalni, emocionalni i akademski razvoj deteta. Maarif Porodični bilten #06, Septembar 2022.

Kraj letnjeg raspusta je vreme kada pripremamo dete za početak nove školske godine, to je vreme kada celodnevno igranje i zabava ustupaju svoje mesto školskim obavezama. Kako bi olakšali period adaptacije na školski ritam, potrebno je na vreme i polako dete pripremiti na nove dnevne rutine i radne navike koji neminovno stižu sa početkom škole. Početak školovanja, uopšte, je velika promena i za dete i za porodicu. Taj prvi susret sa školom je značajan jer dete tada stvara odnos prema školi, nastavnicima i drugarima. Navikavanje na školu može da bude stresno iskustvo mališanima koji prvi put sedaju u školsku klupu. Šta uraditi kako bi se taj stres umanjio i obezbedio kvalitetan početak školske godine? 1) NEDELJA ADAPTACIJE Neka dece imaju poteškoće zbog odvajanja od porodice ili zone komfora i navika. Razlog tome može da bude preterana vezanost deteta za roditelja, a nekada i strah od nepoznate sredine i odvajanja od porodice na duži period. Zbog toga, učešće u programu „Nedelja adaptacije“ može da bude koristan prvi korak u navikavanju deteta na školu. Olakšaće upoznavanje deteta sa drugarima i učiteljima, kao i samim školskim objektom. Ako ste u mogućnosti, pre početka školske godine, posetite sa svojim detetom školu koju će pohađati i objasnite mu šta će se sve u školi dešavati. 2) RITAM SPAVANJA Nakon letnjeg perioda uživanja u kasnijim odlascima u krevet i prirodnom buđenju, neophodno je dete navići na školski ritam spavanja. Kako dete ne bi imalo problema sa ranim ustajanjem, kada škola počne, trebalo bi najmanje sedam do deset dana ranije da ga naviknete da ide na spavanje u 21 sat i da se budi u 7 ujutru. 3) REDOVNA I ZDRAVA ISHRANA Za đaka je veoma važno da može da prati nastavu i da je u dobroj kondiciji. Zbog je, pored redovnog sna, u ranom detinjstvu potrebno razviti još jednu naviku – zdravu ishranu. Redovni i zdravi obroci imaju veliku ulogu u celokupnom razvoju deteta. Ne smemo dozvoliti detetu da propusti doručak, čak i kada žuri da stigne na vreme u školu. U takvim situacijama, pa makar i samo čaša mleka biće dovoljna za detetov dobar rast. Redovan doručak kod kuće će smanjiti interesovanje deteta za brzom hranom, koju bi možda poželeo van kuće. Takođe, naučite dete da tokom velikog odmora u školi jede zdravu hranu iz školske kantine ili da pojede užinu koju ste mu pripremili da ponese od kuće. Prilikom pravljenja plana ishrane, uzmite u obzir uzrast i nutritivne potrebe svog deteta. Ukoliko dete u detinjstvu stekne zdrave navike u ishrani, ono će to nastaviti da praktikuje i kada poraste. 4) RAZGOVORI O PREDSTOJEĆIM PROMENAMA Kako se početak školske godine približava, potpuno je normalno da dete pokazuje nezadovoljstvo što se period odmora završava i što mora da krene u školu. Pokažite mu da razumete njegovu zabrinutost zbog predstojećih promena. Razgovarajte sa detetom i objasnite mu da će polaskom u školu steći nove drugare, da će imati dovoljno vremena i za igranje, da ste i Vi sami imali iste brige kada ste bili u njegovim godinama. 5) POSTAVLJANJE CILJEVA Kako dete ne bi izgubilo interesovanje, fokus i motivaciju, bilo bi dobro da zajedno pravite planove i postavljate konkretne ciljeve. Na primer, predložite detetu da, osim završavanja domaćih zadataka, jednom nedeljno izdvoji dva sata za čitanje omiljene knjige ili u nekoj kreativnoj aktivnosti koja ne zahteva prisustvo ekrana. Postavljanje i realizacija ciljeva koji su u sferi detetovog interesovanja, pružaće mu osećaj zadovoljstva i postignuća, a istovremeno će podsticati razvoj njegove radoznalosti i talenata.Maarif Porodični bilten #6, Septembar 2022.

Digitalne igre su kreirane tako da svojim dizajnom zainteresuju ljude svih uzrasta. Budući da smo svakodnevno u kontaktu sa digitalnim ekranima, sve je više igara koje se pojavljuju uz novi atraktivniji dizajn i intrigantne stimulanse. Digitalne igre mogu se igrati sa i bez internet konekcije, putem računara, telefona, tableta ili konzola za igru, i mogu biti kreirane za različite namene. Iako su neke kreirane sa ciljem da podrže razvoj deteta, ne možemo očekivati takav efekat od svake digitalne igrice. Iako već imaju ogromno tržište, digitalne igre se konstantno razvijaju kako bi svojim raznovrsnim sadržajem privukli još više korisnika i zainteresovali ih da provode još više vremena ispred ekrana, stvarajući od njih zavisnike. Neke od ovih digitalnih igara, koje su deci interesantne, zaista podržavaju dečji razvoj. Ipak, postoji i negativna strana priče kada igranje igrica na određenom nivou počinje da ometa razvoj deteta. Roditelji često dozvoljavaju detetu da provodi vreme ispred ekrana, kako bi oni završili svoje poslove i druge obaveze. U takvim situacijama, veoma je važno da budete upoznati sa tim kakvim sadržajima je Vaše dete izloženo. Postoji realna opasnost da se suoči sa sajber nasiljem, koje može da utiče na socijalni, emocionalni i akademski razvoj deteta.Osnovni koncept igre je da zadovolji našu potrebu za nagradom, i zbog toga smo u stanju da, bez obzira na uzrast, satima igramo igrice kako bi na kraju osetili ukus pobede. Istraživanja pokazuju da ljudi igraju igrice, između ostalog, kako bi se distancirali od stvarnih životnih problema i negativnih emocija, kako bi stvorili svoj novi identitet i postali neka druga osoba u odnosu ono šta zaista jesu u stvarnom svetu, kako bi razvili veštine koncentracije, razmišljanja i kreativnosti, kako bi se zabavili tokom slobodnog vremena ukoliko nemaju ništa interesantnije da rade. Među razlozima za igranje igrica navode se i želja za druženjem i upoznavanjem novih ljudi, kao i potreba za takmičenjem, pobeđivanjem u igri, poražavanjem drugih igrača i osećanjem kompetentnosti. Digitalne igre, koje dete igra uglavnom kada ima mnogo slobodnog vremena, kao što je to slučaj tokom školskih raspusta, često predstavljaju platformu koju dete koristi kako bi izašlo na kraj sa nekim neprijatnim situacijama i problemima. Iako su onlajn igre interaktivne platforme, važno je prepoznati da one nikako nisu zamena za društvenu interakciju u stvarnom životu. Može se desiti da dete potpuno zanemari razvoj realnih socijalnih veština ukoliko interakciju u stvarnom društvenom životu, licem u lice, zameni interakcijom u digitalnom svetu. Pored svega navedenog, ukoliko dete previše vremena provodi ispred ekrana mogu se suočiti i sa određenim fiziološkim problemima zbog odsustva fizičkih aktivnosti. Ovakva fizička neaktivnost može dovesti do lošeg držanja tela, gojaznosti i dijabetesa. Osim toga, ne treba podcenjivati rizik da dete bude izloženo sajber nasilju, u svojim onlajn interakcijama sa nepoznatim ljudima i sadržajima. Evo šta možete da uradite kako biste zaštitili svoje dete i sprečili da mu digitalne igre postanu štetna navika: 1. Pre svega, treba da budete zainteresovani za svoje dete i da vodite računa o njegovom životu. 2. Postavite jasna pravila u vezi sa korišćenjem interneta. Možete ih definisati zajedno sa detetom. Važno je da i ostali članovi porodice poštuju ta pravila, s obzirom na to da dete posmatra one koji ga okružuju i prihvata ih kao uzore. 3. Uspostavljajući iskren i zdrav odnos sa svojim detetom, zaštitićete ga od brojnih negativnih navika. 4. Budite upućeni u sadržaje igara kojima Vaše dete pristupa putem digitalnih uređaja. Proverite da li su ti sadržaj i trajanje igara prikladni za detetov uzrast. 5. Za pravilan razvoj, veoma je bitno da dete ne bude u kontaktu sa virtuelnim igrama pre svoje šeste godine, kao ni sa društvenim mrežama pre 14 godine. 6. Podstičite dete da pronađe hobi u stvarnom životu. Hobi detetu omogućava da se izrazi i odvraća ga od digitalnih igrica. 7. Bavljenje sportom pomaže detetu da se oslobodi viška energije na zdrav način. Možete sport uvesti u zajedničku svakodnevnu rutinu ili podržati svoje dete da trenira određenu vrstu sporta. 8. Vodite računa koliko vremena dete provodi pred digitalnim ekranima. Ako igra igrice, neka sedne pored Vas kako biste imali bolju kontrolu. 9. Igre su važne za dečji razvoj. Igrajte igre sa svojim detetom u stvarnom životu, time ćete doprineti da ono svoju potrebu za nagradom zadovolji u prijateljskom porodičnom okruženju, umesto u digitalnoj sredini. 10. Obratite pažnju na rutinu spavanja i ishranu deteta. Kvalitetan san i redovni obroci, koji su važni za dečji razvoj, ne bi smeli da budu narušeni zbog igranja igrica. 11. Kada želite da ga odvojite od digitalnih uređaja, dete bi moglo da ispolji veoma negativno ponašanje prema Vama. Ako se to desi, potrudite se da mu više ne dajete taj konkretan uređaj. Istovremeno, razgovarajte o ovome sa svojim detetom na brižan i umirujući način. 12. Budite tehnički potkovani kao i Vaše dete. Na taj način, moći ćete da razumete i prepoznate opasnosti sa kojima bi se dete moglo suočiti u digitalnom svetu. 13. Zapamtite da se pravila koja važe u stvarnom životu primenjuju i u onom virtuelnom. Razgovarajte na ovu temu i podsetite dete da pravila iz realnog života treba da poštuje i u digitalnom okruženju. 14. Upozorite svoje dete na moguće zamke koje se kriju iza virtuelnih zahteva za prijateljstvo i primamljivih ponuda iz onlajn igara. Baš kao što je i u stvarnom životu neophodno svakoj primamljivoj ponudi pristupiti oprezno i uz određenu dozu sumnje, to isto važi i za onlajn svet. 15. Objasnite detetu da na internetu ne deli svoje lične podatke, fotografije ili informacije u vezi sa članovima svoje porodice, jer bi u suprotnom mogao ozbiljno da ugrozi svoju bezbednost. 16. Redovno razgovarajte sa detetom o tehnologijama i bezbednosti na internetu. Iskustvo mnogih roditelja je pokazalo da poverenje koje imate u znanje Vašeg deteta da pametno koristi digitalne uređaje, pozitivno utiče na izgradnju detetovog samopouzdanja i održavanje kontakta sa Vama. Maarif Porodični bilten #9, Decembar 2022.

Cilj obrazovanja je da kod deteta razvije veštine koje su mu potrebne za uspeh i sreću u životu, kao i da ga osposobi da jednog dana postane koristan član društva. Iako imamo velika očekivanja od škole, po pitanju ostvarenja ciljeva u obrazovanju, ne treba zaboraviti da važan deo obrazovnog procesa čini i porodica. Ključan kontinuitet u svom obrazovanju, dete osigurava tako što naučeno u školi ponavlja kod kuće. Učenje koje se nadovezuje između škole i kuće razvija kod deteta potrebnu disciplinu. Dakle, imajući u vidu neosporan uticaj porodice, veoma je važno da se sve ono što dete treba da savlada, kako bi bilo spremno za budućnost, realizuje i u školi i kod kuće. Shodno tome, naučite dete da bude odgovorno, jer je to važno za njegov mentalni, fizički i socijalni razvoj. Možete ga, recimo, naučiti i da pomaže oko kućnih poslova i tako ga osposobiti da u tom pogledu bude samostalno u budućnosti. • Pokušajte da razumete misli i osećanja svog deteta, razvijajte prisan odnos sa njim. Vodite male razgovore u kojima ćete zajedno dolaziti do nekih zaključaka, što će povećati samopouzdanje Vašeg deteta i poboljšati mu komunikacione veštine. • Podržavajte interesovanja Vašeg deteta, brinite o njegovim snovima. Na taj način pomažete detetu da postavi ciljeve za budućnost, otkrije svoje strasti i usredsredi se na njih. • Uspostavite dobru komunikaciju sa svojim detetom i slušajte ga. Vaši svakodnevni razgovori poboljšaće veštine deteta da se samoizrazi i komunicira. Takođe će naučiti da poštuje mišljenja drugih, a zbog toga će i njega drugi više poštovati. • Pomozite detetu da primeni ono što je naučilo. Na primer, ako se nađe u situaciji u kojoj može da primeni znanje stečeno u školi ili kod kuće, ohrabrite ga da primeni to znanje i pohvalite njegov uspeh. Možete zajedno da se bavite onim aktivnostima koje su u vezi sa interesovanjima Vašeg deteta, kako bi dete zavolelo učenje novih stvari. Na primer, ako Vaše dete zanima nauka omogućite mu da sprovede neki naučni eksperiment. Ako je sklono muzici, ponudite mu da pohađa muzičku školu. • Podstičite dete da se igra i bavi fizičkim aktivnostima, jer je to ključno za njegov fizički razvoj. To će ga ojačati i poboljšati mu koordinaciju tela. Takođe je bitno za dete da stekne zdrave navike u ishrani. Dobro ga informišite o toj temi i pružite mu priliku da samo nauči da izabere zdravu hranu. Svi ovi koraci, koje možete primeniti kako bi pripremili svoje dete za budućnost, će doprineti detetovom mentalnom, fizičkom i socijalnom razvoju, i olakšaće mu ostvarenje budućih ciljeva. Međutim, dok primenjujete ove korake, prilagodite ih specifičnim potrebama i ličnosti Vašeg deteta, jer je svako dete drugačije i zahteva individualan pristup. Iako ne znamo šta ga čeka u budućnosti, važno je da dete naučimo svim onim veštinama koje će mu biti od koristi. U svom izveštaju, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj navodi konkretne veštine koje svako dete treba da stekne kako bi u budućnosti bilo uspešnije i srećnije, bez obzira na ciljeve u karijeri. Prema tom izveštaju, veštine kojima bi trebalo podučiti dete su sledeće: Veština učenja: Sposobnost kontinuiranog učenja, primenjivanja naučenog i stalne težnje ka novim saznanjima. Možete pomoći detetu da razvije ovu veštinu tako što ćete ga podsticati da obnavlja i utvrđuje ono što je naučilo. Veština rešavanja problema: Sposobnost definisanja problema, pronalaženja rešenja i njegova primena. U slučaju da se Vaše dete suoči sa nekim problemom, pomozite mu da taj problem reši na njegov način. Prethodno ga naučite koje su to ispravne metode za rešavanje problema i uvek mu budite na raspolaganju da se po tom pitanju konsultuje sa Vama. Veština saradnje: Sposobnost saradnje sa drugima i rad u grupi, bez obzira na to da li su te druge osobe starije, mlađe ili vršnjaci. Podstaknite svoje dete da učestvuje u grupnim i timskim igrama i aktivnostima sa drugom decom. Digitalne veštine: Sposobnost korišćenja kompjutera, pretraživanja interneta i baratanja digitalnim alatkama. Za dete je korisno da stekne neke osnovne veštine iz domena tehnološkog znanja, koje se veoma brzo menja i razvija. Veština kreativnog razmišljanja: Sposobnost razvijanja inovativnih ideja, kreiranja idejnih rešenja i sagledavanja stvari iz različitih perspektiva. Podržavajući dete da razvija svoju maštu, omogućavate mu da njegove kreativne ideje isplivaju. Veoma je važno da ne sputavate dečju maštu već da je podstičete, kako bi sve te kreativne zamisli izašle na videlo. Veština liderstva: Sposobnost upravljanja timom i motivisanja drugih. Veština liderstva, koja spada u socijalne veštine, usko je povezana sa nivoom samopouzdanja kod deteta. Dete koje je steklo osećaj poverenja u svojoj porodici, brže će razviti veštinu vođenja grupe. Veština međuljudskih odnosa: Sposobnost komunikacije i izgradnje odnosa sa drugim ljudima, kao i upravljanje tim odnosima. Bez obzira na vrstu društvene grupe ili starosnu strukturu, važno je da dete stekne veštinu snalaženja u međuljudskim odnosima. Kao deo zajednice, dete uči pravila ponašanja u društvu i razvija osećaj empatije prema drugim ljudima. Da zaključimo... Kako bismo dete pripremili za budućnost, trebalo bi da preduzmemo sve one korake koji će pomoći njegovom mentalnom, fizičkom i društvenom razvoju. Između ostalog, trebalo bi da naučimo dete njegovim odgovornostima, da pokušamo da razumemo njegove misli i osećanja, da podržavamo njegova interesovanja, uspostavimo dobru komunikaciju i pomažemo detetu da primeni ono šta je naučilo. U međuvremenu, ne smemo da zaboravimo da stalno pokazujemo svom detetu koliko nam je ono važno i posebno. Maarif Porodični bilten #10, Januar 2022.

Među najvažnijim zadacima svakog roditelja je da prati napredak svog deteta u školi. A to može da čini redovnim uvidom u izveštaje i ocene u elektronskom dnevniku, kroz razgovore sa detetom o dešavanjima u školi, kao i putem roditeljskih sastanaka ili „otvorenih vrata“ kod nastavnika. Odnos nastavnik-roditelj predstavlja komunikaciju i saradnju između nastavnika i roditelja koje traju tokom čitavog detetovog školovanja. Ovaj odnos je veoma važan jer doprinosi kvalitetnijem obrazovanju deteta i utiče na njegov akademski uspeh. Komunikacija između nastavnika i roditelja obuhvata teme kao što su uspeh deteta u školi, zdravlje, bezbednost, aktuelna dešavanja i međusobni dogovori nastavnika i roditelja. Saradnja sa školom može doprineti da interesovanje roditelja za dete bude još kvalitetnije. Međutim, u komunikaciji između škole i porodice, ponekad mogu nastati i problemi. Zbog toga postoje određena pravila kojih se treba držati u komunikaciji roditelja sa nastavnikom. Na kraju krajeva, i porodica i škola imaju isti cilj, a to je da odgajaju dete na najbolji mogući način. Kako bi se ova saradnja odvijala kako treba, važno je voditi računa o sledećim stavkama. Obratite pažnju na tajming: Potrebno je odabrati odgovarajuće vreme za sastanak sa nastavnikom. Najbolje je da unapred dogovorite termin sastanka, imajući u vidu kada nastavnik ima obaveze u školi.,Budite jasni o čemu želite da razgovarate: Tokom sastanka sa nastavnikom trebalo bi, pre svega, da razgovarate o detetovom uspehu, obrazovanju i kvalitetu učenja. Podelite brige deteta: Važno je da podelite brige i pitanja koje Vaše dete ima u vezi sa školom i obrazovanjem, kako bi nastavnik mogao da prati socijalni i emocionalni razvoj deteta u školskom okruženju. Slušajte jedni druge: Veoma je korisno da saslušate stavove i sugestije nastavnika, i razmotrite preporuke koje ste od njega dobili. Pokažite pozitivan pristup: U komunikaciji sa nastavnikom, korisno je imati pozitivan pristup usmeren ka pronalaženju rešenja. Predlaganje koraka za praćenje napretka: Zajedno sa nastavnikom, možete predložiti korake za praćenje napretka Vašeg deteta, i zajedno evaluirati i primeniti te predloge. Dobijanje korisnih informacija: Tokom sastanka sa nastavnikom, možete dobiti informacije o uspehu deteta u školi, zdravlju, bezbednosti, aktuelnim dešavanjima i međusobnim dogovorima između škole i porodice. Održavajte komunikaciju: Između nastavnika i roditelja trebalo bi da postoje kontinuirani kanali komunikacije. Internet učionice, elektronska pošta ili aplikacije mogu biti veoma korisne za redovnu razmenu informacija o uspehu i rezultatima Vašeg deteta. Poštovanje: Prilikom komunikacije veoma je važno da se vodi računa o međusobnom poštovanju i da se veruje u stručnost i profesionalizam nastavnika. Način komunikacije: Potrudite se da komunikacija bude pozitivna i usmerena ka pronalaženju rešenja. Objasnite svoje razloge: Ako se brinete oko uspeha ili ponašanja Vašeg deteta, kažite to jasno i direktno, i potrudite se da objasnite svoje razloge za tu zabrinutost. Budite pravedni: Neophodno je da realno i nepristrasno sagledate nastavnikova zapažanja i ocene. Timski rad: Neophodan je timski rad sa nastavnikom kako bi se popravio uspeh Vašeg deteta u školi.Budite otvoreni u komunikaciji: Kada razgovarate sa nastavnikom, oslobodite se predrasuda i saslušajte sve informacije pre nego što donesete bilo kakav zaključak. Termini sastanka sa nastavnikom mogu varirati u zavisnosti od rasporeda časova i drugih obaveza nastavnika u školi. Najčešće su ti termini u pauzama između časova ili posle škole. Najbolje bi bilo da se unapred dogovorite o terminu koji vam oboma najviše odgovara. Komunikaciju sa nastavnikom možete imati i putem elektronske pošte ili internet učionice. 10 podsetnika za kvalitetnu komunikaciju između nastavnika i roditelja 1. Proverite putem poruke kada je nastavnik slobodan, pre nego što ga pozovete. 2. Nemojte uporno da zovete i puštate da telefon zvoni do kraja. Ako ne možete da dođete do nastavnika, u hitnim slučajevima kontaktirajte školu. 3. Nemojte kontaktirati nastavnika porukama ili pozivima posle 20 časova, ukoliko nastavniku to smeta. 4. Uvek persirajte nastavniku i tako održavajte profesionalnu distancu. 5. Nemojte deliti sa drugim roditeljima informacije koje Vam je dete prenelo, pre nego što ih proverite sa nastavnikom. 6. Nemojte snimati telefonske ili uživo razgovore sa nastavnikom bez njegovog odobrenja. 7. Nemojte posećivati školu bez prethodne najave, osim ukoliko je nešto hitno. 8. Nemojte zakazivati posetu školi kako biste odložili ili sprečili nastavnika da održi nastavu. 9. Pustite nastavnika da se odmori tokom vikenda i praznika, i neka vam prinudni sastanci budu kratki. 10. Nemojte pratiti nastavnikove naloge na društvenim mrežama (ukoliko su mu nalozi privatni) bez prethodnog odobrenja nastavnika. Nemojte mu slati poruke putem društvenih mreža. Maarif Porodični bilten #10, Januar 2022.

Kako da u 6 vrlo jednostavnih koraka približite školarcima proces programiranja?IGRA KAO MOTIVACIJAKoristimo interaktivne alate kao što su igre kodiranja, složeni izazovi ili zagonetke kodiranja da bismo uključili učenike u proces učenja. Ovi alati mogu pomoći učenicima da ostanu motivisani i zainteresovani za učenje kodiranja. ZABAVA JE OSNOVAU školi inspirišemo učenike da naprave igru ili program koji rešava problem u njihovoj zajednici. Učiniti programiranje zabavnim i relevantnim može pomoći učenicima da ostanu angažovani i zainteresovani. Počinjemo sa osnovama koje može svaki učenik da savlada bez poteškoća, nakon čega prelazimo na komplikovanije zahteve i složenije koncepte. SARADNjANa časovima često radimo u parovima ili malim grupama na programskim zadacima. Saradnja može pomoći učenicima da uče jedni od drugih i poboljšaju svoje veštine rešavanja problema, dobijaju i pružaju podršku koja nam je neophodna. STRPLjENjEUčenje programiranja može biti izazovno, zato budite strpljivi sa svojim učenicima, kako bi i oni bili strpljivi u toku svog rada. Greške umeju da budu frustrirajuće, a kodiranje podrazumeva vreme i upornost. Konstantan napredak je vidan, zato je ovo idealan balans! REALNI KONTEKSTPokazujemo učenicima kako se programiranje koristi u aplikacijama iz stvarnog sveta, kao što su veb razvoj, robotika i veštačka inteligencija. To će doprineti kreativnom procesu koji uključuje rešavanje problema, eksperimentisanje i istraživanje. POVRATNE INFORMACIJEDajemo konstruktivne povratne informacije o radu učenika. Ohrabrujemo ih da nastave da vežbaju i pomažemo im da vide svoj napredak tokom vremena. Pozitivne povratne informacije zasigurno će povećati njihovo samopouzdanje i motivaciju za dalji rad. Autor teksta: Biljana Đurđević, učitelj i zamenik direktora OŠ „Mina Karadžić“ 

Kako da proces adaptacije na novo okruženje ne bude trauma ni detetu ni Vama kao roditeljima? Polazak u vrtić je velika promena u životu deteta, često veoma stresna. Stoga je potrebno dete na vreme pripremiti i olakšati mu proces privikavanja na nove okolnosti. Pogledajte neke od saveta koje smo izdvojili za Vas kako bi proces adaptacije u vrtiću protekao što bezbolnije za Vas i Vaše dete.Stručno rečeno, adaptacija deteta u vrtiću predstavlja dovođenje u vezu detetovih osnovnih potreba sa mogućnostima nove sredine da ih zadovolji. Taj proces može da traje kraće ili duže, od desetak dana do dva meseca (kada se već može govoriti o poteškoćama u adaptaciji), a zavisi od niza okolnosti kao što su:• Opšti uslovi rada u ustanovi• Broj odraslih koji se staraju o detetu• Stručna osposobljenost i karakteristike ličnosti• Spremnost roditelja da potpomognu proces adaptacije• Osobine samog deteta Kroz praksu smo uvideli da je za vaspitača najbitnije da se dobro pripremi za adaptaciju deteta. Potrebno je detaljno pročitati sve informacije o detetu i porodici, navike koje dete ima, vaspitne metode koje roditelji sprovode, kao i eventualne alergije i specijalne fiziološke i higijenske potrebe deteta.Period adaptacije nikada ne protiče bez izvesnih teškoća, budući da deca, odvojena od porodice čije članove poznaju od rođenja i emotivno su vezana za njih, stupaju u jednu novu i nepoznatu sredinu i moraju da se prilagođavaju na ritam života koji se katkad razlikuje od onoga na koji su navikla.  Faktori koji mogu uticati na težinu adaptacije su:• Prezaštićenost deteta u porodici• Autokratska struktura porodice• Emocionalno hladna porodica• Nedostatak iskustva u socijalnim kontaktima sa vršnjacima• Duga bolest deteta Kako izgleda detetov prvi dan u vrtiću?Za dete je najkritičniji prvi dan u vrtiću bez prisustva roditelja i zbog toga je poželjno da se isplanira prijem dece, kako ne bi bilo previše nove dece u istom trenutku. Vaspitač na taj način može da posveti pažnju svakom detetu.  Dete dolazi u ustanovu pre podne, ali nikako u ranim jutarnjim časovima jer to podrazumeva prerano buđenje deteta (što dodatno može otežati proces adaptacije). Takođe, vreme koje provodi u ustanovi prvog dana ne bi trebalo da bude duže od sat vremena (poželjno je i kraće), kako bi se dete postepeno navikavalo na dinamiku rada ustanove. Važno je da se detetom pretežno bavi jedna ista osoba koja će uticati na to da dete ode kući puno pozitivnih utisaka, kako bi se kod njega javila želja da dođe ponovo. Poželjno je detetu ponuditi igračke i materijale koje poznaje od ranije (kuhinjski pribor, lutke, automobilčiće, kutije, prirodne materijale...) i ne nuditi mu mnogo novih aktivnosti. Vaspitač, nakon što isprati dete, počinje da vodi adaptacionu listu deteta, koja sadrži osnovne podatke deteta i detaljan opis svakog dana njegovog boravka. Psiholog u vrtiću prati tok adaptacije pomoću ove adaptacione liste i stiče uvid u napredak iste. Prvi dani u ustanovi mogu biti odlučujući za stav koji će se kod deteta izgraditi prema njoj, zbog čega treba preduzeti sve mere za izbegavanje stresova i konflikata. Preporučuje se i niz postupaka kojima može da se olakša adaptacija, kao što je tolerisanje da deca u prvo vreme donose svoje omiljene igračke (posebno prilikom spavanja u vrtiću). Osim toga, dete ne treba da oseti bilo kakav pritisak prilikom navikavanja na obroke u vrtiću. Mnogi vaspitači su prošli kroz slične ili pak iste situacije, kada dete prvih nekoliko dana odbija hranu i da obavlja higijensko-fiziološke potrebe. Tada je potrebno biti veoma oprezan, jer je moguće aktivirati mehanizme samoodbrane kod deteta, koji bi znatno otežali adaptaciju, a na taj način se dete teško oslobađa napetosti i nije u stanju da se uteši. Iz tog razloga je potrebno biti strpljiv i pomoći detetu da prevaziđe strah, a kako adaptacija bude odmicala dete će sticati poverenje u osobu sa kojom boravi i postepeno će se opuštati. Šta je potrebno uraditi kako bi se dete lakše prilagodilo na boravak u vrtiću? 1) Razviti kod deteta osećaj da je prihvaćeno, kako bi se opustilo i zadovoljilo raznovrsne potrebe2) Pružiti mu kontinuiranu negu, što znači da se zadovoljavanje njegovih fizioloških i drugih potreba obavlja individualno, a ne da se dete odmah na početku uklapa u strogo primenjivani režim rada u ustanovi3) Postepeno uvoditi pravila ponašanja4) Pomoći detetu da prevaziđe osećaj napuštenosti, biti pažljiv i nežan prema njemu Vaspitač od početka treba da nastoji da privuče i „osvoji“ dete, da se predstavi kao zanimljiva osoba spremna da se druži, sarađuje i uvažava njegove individualne potrebe. Potrebno je da bude u stanju da proceni raspoloženje u kojem se nalazi dete, da reaguje na odgovarajući način i proba da mu se približi. Sa druge strane, roditelj može da iskaže nesigurnost, nepoverenje, brigu, strepnju, kao i da ima prevelika očekivanja od predškolske ustanove. Iz tog razloga, neophodno je da vaspitač bude prijatna, smirena i strpljiva osoba, i da zadobije poverenje roditelja kako bi se proces adaptacije nesmetano odvijao.Ukoliko se sve odvija kako treba, adaptacija bi trebalo da se završi u roku od mesec dana.Ukoliko pak dete ima problema u prilagođavanju u vaspitnoj grupi, potrebno je obratiti se pedagogu ili psihologu koji će preporučiti mere koje treba preduzeti u porodici i vrtiću kako bi se stanje popravilo.  Kako se pripremiti za period prilagođavanja deteta na kolektiv? Zadaci za roditelje: • Pre nego što dete počne redovno da dolazi u kolektiv, roditelji mogu dovesti dete kako bi se upoznalo sa novim prostorom i vaspitačem u čijoj će grupi boraviti• Obaviti sve zdravstvene preglede i potruditi se da dete iz tog perioda ponese što manje neprijatnih emocija• Započeti adaptaciju početkom a ne krajem nedelje, jer je vikend veliki prekid za dete• Ne prekidati period adaptacije iznenadnim putovanjima, već obezbediti kontinuitet kako bi se dete što brže i uspešnije adaptiralo• Sa detetom od 18 meseci roditelji se mogu igrati svakakvih igara vezanih za život u kolektivu, a starijoj deci je poželjno pričati priče o boravku u kolektivu, igračkama, kao i doživljaje o vrtiću iz ličnog iskustva• Ne treba primenjivati mere zastrašivanja, već odlazak u vrtić predstaviti u lepom svetlu Zadaci za vaspitača:• Da razume ponašanje i raspoloženje roditelja i deteta• Pruži sve odgovore vezane za probleme u toku odrastanja deteta• Stvori prijatnu atmosferu prilikom prijema i ispraćanja deteta• Da bude detaljan, iskren i dobronameran u pružanju saveta• Spreman da sasluša i pun razumevanja kako bi izgradio odnos poverenja 6 saveta za roditelje čija su deca u procesu adaptacije:1. Poštujte ličnost i profesiju vaspitača2. Verujte u sud i stavove vaspitača3. Pokažite razumevanje za teškoće koje nastaju u radu4. Sarađujte i aktivno učestvujte u zajedničkim akcijama u vrtiću5. Uvažavajte vrednosne sudove značajne u vaspitanju dece6. Ne odugovlačite pri rastanku sa detetom, već ga poljubite i smireno se pozdravite sa njim Kada smo sigurni da se dete u potpunosti adaptiralo na boravak u kolektivu?Ukoliko dete ne plače prilikom prijema i prihvata vaspitača i vršnjake, ukoliko ima dobar apetit, dubok i redovan san, aktivno se igra i govori, smatra se da se u potpunosti adaptiralo na vrtić. Ono što je neophodno znati jeste da se prvo normalizuje apetit, zatim san, a najsporije se uspostavlja emotivna ravnoteža. Svakako je najbitnije uspostaviti jedinstvo vaspitnih postupaka u ustanovi i porodici kako bi se obezbedila lakša, brža, a najvažnije od svega, trajna prilagođenost deteta na vrtić. Autor teksta: Ivana Popović, medicinska sestra vaspitač PU „Pametnica Diplomat“

Kako naučiti dete da stane iza svojih postupaka i postane disciplinovano na duže staze?Najbolji oblik discipline je onaj koji dolazi iz nas samih, koji je zasnovan na razvijenom osećaju za pravedno i ispravno, i našim sopstvenim ciljevima. Ključ uspešne discipline, one na duge staze, krije se u uspostavljanju kvalitetnog, čvrstog odnosa deteta i odraslog. Ovo je mesto sa kog počinje roditeljstvo. Šta je disciplina?Reč disciplina asocira na zabranu ili kaznu. Međutim, disciplinovanje nije isto što i kažnjavanje. Disciplina, u svom korenu reči, ima značenje učiti ili podučavati. Ona uključuje postavljanje jasnih pravila detetu, kao i realnih očekivanja od njega. Sa druge strane, ona treba da predstavlja sredstvo pravilnog i srećnog razvoja deteta, put ka njegovoj samostalnosti i odgovornosti. Uz sve to, disciplina ne sme da ostavi negativne posledice po detetovo samopouzdanje ili da izazove kod deteta otpor i averziju. Disciplina treba da se zasniva na poštovanju i da joj cilj bude da pomogne sazrevanju deteta. Zašto je važno biti disciplinovan?Disciplina je oblik vežbe za život koja, kada se jednom iskusi i praktikuje, razvija sposobnost pojedinca da kontroliše svoje postupke. Ona nam omogućava da se posvetimo nekom zadatku i da budemo istrajni u ostvarenju sopstvenih ciljeva. Disciplina nas uči kako da poštujemo pravila, koja su neizostavni deo života u zajednici. Kod deteta je cilj postepeno postići samodisciplinu koja će mu biti vodič kroz svet. Očekivanja i mogućnosti Koliko puta dnevno svom detetu kažete da nešto ne radi dobro: nisi dobro sredio sobu, nisi se dobro obukla, ne gledaš kuda ideš itd. Ponekad su očekivanja odraslih mnogo veća od razvojnih mogućnosti deteta. U prvim godinama života, najbitnije je da dete oseti sigurnost i da ima uzor prema kojem će učiti da se ponaša. Naime, deca mlađa od pet godina ponašaju se tako da steknu odobravanje svojih postupaka od strane odraslih osoba bitnih u njihovom životu ili da izbegnu posledice neprimerenog ponašanja. „Dobro“ i „loše“ za njih su apstraktni pojmovi, čije razumevanje zahteva vreme i iskustvo. Deca različitog uzrasta imaju različite potrebe i različito se ponašaju pred izazovima svakodnevnog života. Sa godinu dana dete tek počinje da uči, pa ne može uvek da se ponaša onako kako bi odrasli hteli, jer ne ume da razume i sledi pravila. Sa dve godine dete počinje da poštuje jednostavna pravila, ali nije u stanju da ih se dosledno pridržava. Trogodišnjaci razumeju i usvajaju nešto više pravila, ali doslednost u pridržavanju im nije jača strana. Uobičajeno im je da se odazovu na poziv, da mogu da sačekaju svoj red, da se pridržavaju nekih pravila kako bi izbegli opasnost i da ponekad žele da udovolje odraslima. Četvorogodišnjaci još imaju ograničenu samokontrolu, ali mogu slediti neka pravila, udovoljavati zahtevima odraslih, odnositi se pažljivo prema igračkama itd. Sasvim je prirodno da se malo dete ponekad ružno ponaša, jer je ono tek u procesu učenja. Njemu je potrebna briga i zaštita odraslih, budući da nije u stanju da predvidi posledice svog ponašanja, niti da se dosledno pridržava nametnutih pravila. Rutine su te koje detetu obezbeđuju ugodnu sigurnost u kojoj ono zna šta i kada da očekuje. Kako dete raste stvari postaju drugačije, jer ono biva u stanju da razume smisao potreba postavljanja i pridržavanja određenih pravila, iako mu se nekada čini da odrasli preteruju i da izmišljaju čudna pravila. Poželjno je da odrasli razgovaraju sa decom, da zajedno naprave listu nepoželjnih oblika ponašanja (u kući, vrtiću, školi itd), kao što su galama, udaranje, ostavljanje stvari u neredu itd. Zatim je potrebno zajedno definisati odgovarajuće reakcije, odnosno posledice ako do nepoželjnog ponašanja dođe. POZITIVAN PRISTUPNije uvek lako izabrati pravi i adekvatan pristup u vaspitavanju deteta. Kada se suočite sa problemom oko discipline, veoma je važno da pokušate da segledate stvari iz dečjeg ugla. Pokušajte da čujete detetovo mišljenje o njegovom ponašanju, da ga razumete i da zajedno pronađete prihvatljivo rešenje. Imajte na umu sledeće: - Odnosite se prema detetu s poštovanjem koje želite i za sebe. Kada želite da disciplinujete dete, upitajte se da li je pažnja i uvažavanje koje pokazujete prema onakva kakvu želite da dete pokaže prema Vama. Ukoliko to nije slučaj, izaberite neki drugi pristup.- Pomozite detetu da svoju energiju usmeri u pozitivnom smeru, omogućite mu dovoljno kretanja i aktivnosti. Dete treba da trči, skače, peva, da pleše, jer je njegova energija neiscrpna i treba je usmeriti u pozitivnom pravcu. U suprotnom, moglo bi da se desi da ona pređe u nepoželjne oblike ponašanja. - Utvrdite porodična pravila, jer je to jedan od najboljih načina postavljanja granica detetu. Kada ih kreirate, usmerite se na jednostavne pozitivne poruke koje uče dete određenim vrednostima. Pravila treba da budu jednostavna, kratka i da ih nema previše. Na primer: „Koristimo reči, a ne ruke, kada rešavamo neki problem“, „Kuću održavamo urednom tako što svako posprema za sobom“ itd. Disciplinske metode, poput odvraćanja pažnje, logičkog zaključivanja ili pozitivnog podsticaja mnogo su efektnije od primene sile!USLOVI ZA USPEŠNO DISCIPLINOVANJE Bezuslovna ljubav - prihvatam dete onakvo kakvo jeste Prijatna atmosfera - uvažavam topao prihvatajući odnos  Iskren odnos pun poverenja - bez manipulacije Strpljenje - da saslušam, razumem, objasnim  Doslednost - u reagovanju i očekivanjima Objašnjavanje kako se nešto radi – biti uzor  Poštovanje ličnosti deteta - obraćam mu se Saosećanje - razumem i prihvatam osećanja i gledišta deteta  Postavljanje jasnih granica - imam jasne i realne zahteve i očekivanja od detetaIz svega prethodno navedenog, nije teško zaključiti da je građenje kvalitetnog odnosa sa detetom ključ njegovog dobrog ponašanja. Dete prirodno želi da se dobro ponaša prema osobi sa kojom je emocionalno povezano. Tako da, bez snažne privrženosti, ne postoji želja za ugledanjem, prihvatanjem smernica, niti na bilo koji drugi način usvajanje roditeljskog autoriteta. Ono što je u tom kontekstu važno to je da roditelji, pre nego što posegnu za bilo kojim alatkama za dečje „izazovno ponašanje“, prethodno svu svoju pažnju i energiju usmere na građenje bliskog, snažnog odnosa sa detetom. I zato, pre nego što se upitamo: „Kako da odreagujem u ovoj situaciji?“, potrebno je da se preispitamo kakav odnos imamo sa detetom, da li smo emocionalno dostupni, da li dete oseća povezanost sa nama i slično. Lepota roditeljskih alatki koje ne podrazumevaju kaznu, je u tome što samom njihovom primenom jačamo vezu između nas i deteta. Upravo zato one i daju rezultate.Takve alatke zasnovane su na empatiji, poštovanju i komunikaciji, kojom decu približavamo sebi. Naša privrženost postaje snažnija, a deca naše postupke razumeju i doživljavaju kao ljubav i prisutnost za njih. Rezultat je - vraćanje istom merom! U suprotnom, ukoliko se umesto ovog tipa discipline okrenemo tipu zasnovanom na kaznama, kod deteta možemo prouzrokovati samo strah, pa će ono delovati vođeno strahom a ne razumevanjem. Ukoliko deca ne razumeju svrhu i suštinu discipline ponašaće se „kako im volja“ čim nestane faktor straha. Odnos „roditelj – dete“ zasnovan na bliskosti, ljubavi, saradnji i uzajamnom poštovanju, pre nego na distanci, strahu, kontroli i dominaciji, omogućava zdrav emocionalni razvoj deteta!Autor: Milena Milosavljević, pedagog PU „Baby Palace“

Zbog čega je važno da dete ne potiskuje bes i ljutnju, već da ih na vreme ispolji?Agresivnost kao vrsta ponašanja je vrlo zastupljenja kod dece tokom njihovog odrastanja. To je fenomen sa kojim roditelji najčešće teško izlaze na kraj. U praksi često nailazimo na stav roditelja koji je osuđujući. Roditelji kažnjavaju takvo dečje ponašanje i neretko se osećaju bespomoćno jer takav pristup ne dovodi do očekivanih rezultata. Agresivno ponašanje ne izostaje, naprotiv, ustaljuje se.Agresivno ponašanje možemo da definišemo kao svako ponašanje koje ima za cilj da namerno povredi drugu osobu, i ono može da se manifestuje kao fizička agresija (udaranje, pljuvanje) ili verbalna agresija (bilo koja vrsta pretnje ili uvrede). Agresivnost se često manifestuje na direktan način (ponižavanje, vređanje, kritikovanje, insistiranje na određenim postupcima iako druga osoba to ne želi) i tada je lako prepoznatljiva, ali postoji i prikrivena agresivnost iza koje često leže ljutnja i bes deteta, i kao takva manifestuje se na manje uočljiv način (spletkarenje, ogovaranje, namerno odbacivanje drugog deteta).Vrlo je značajno da detetu dozvolimo da ispolji bes i ljutnju jer će u suprotnom da ih potiskuje sve dublje i dublje, što kasnije vodi ka destruktivnim obrascima ponašanja. Na ovaj način se razvija pasivno-agresivno ponašanje deteta koje je usmereno protiv autoriteta, i uvek ima za nesvesni cilj da uznemiri ove osobe (neobraćanje pažnje na bitne stvari, zaboravnost, odugovlačenje, ometanje i slično). Čest je primer da dete otvoreno pokazuje svoje nezadovoljstvo, a roditelj ga uporno sputava u tome, govoreći da je njegovo ponašanje neprimereno ili ga kažnjava. U slučaju da dete bira da bude poslušno, ljutnja i bes neće prestati i dete će tražiti druge situacije i osobe gde će moći da pokaže takva osećanja kroz ponašanje, ili će da razvije sklonost ka pasivno-agresivnom ponašanju.Osećaj deteta da je voljeno, prihvaćeno i da ga razumete je preduslov za uspešno disciplinovanje deteta i za učenje najefikasnijeg načina ispoljavanja emocija. Deca uglavnom imaju dobar razlog da budu ljuta, iako često ne znaju koji je to razlog ili ne uspevaju da ga verbalizuju na način koji je odraslima razumljiv i prihvatljiv. Ako su često izložena naređivanju od strane odraslog, kontroli, fizičkom ili verbalnom zlostavljanju, ili su prezaštićena, imaju dobar i opravdan razlog da budu ljuta, da ispoljavaju bes i nezadovoljstvo. Način na koji roditelji ispoljavju svoj bes, način na koji vladaju i upravljaju njime je odličan primer detetu kako treba da postupa.Neki od korisnih saveta kako možemo da pomognemo detetu da ovladava i upravlja burnim osećanjima su:• Poradite na saradnji sa detetom, izbegnite takmičenje i pokazivanje moći • Prihvatite osećanja svog deteta i verbalizujte ih • Jasno stavite do znanja da ga razumete i da želite da mu pomognete• Ukoliko povređuje drugu decu stavite jasno do znanja da takvo ponašanje nije dozvoljeno, ali i da razumete da ga je određena situacija uznemirilaU radu sa decom koja su sklona agresivnom ponašanju važno je da, kao stručnjaci, pružimo adekvatnu podršku. Primenom različitih tehnika pomažemo detetu da uči o sebi, drugima i svetu koji ga okružuje, kroz crtanje, igru, pričanje priče i vođenu fantaziju.Autor teksta: Maja Mančić, psiholog PU „Baby Palace“ 

„Najvažnija svrha slobodnog obrazovanja jeste učiniti ljudski um mestom koje je ugodno za boravak.“   Sidni HarisHumanistički pristup psihologa u radu sa decom podrazumeva da je glavni cilj - razvoj deteta u zdravu i celovitu ličnost.Deca se ne rađaju sa veštinama samokontrole, kao ni sa sposobnošću da konstruktivno izlaze na kraj sa frustracijama, intenzivnim osećanjima, burnim reakcijama ili sukobima. Te veštine moraju naučiti, a učenje počinje tokom ranog detinjstva. Neuronauka nam donosi obilje podataka o tome da su prve tri do četiri godine detetovog života od ključnog značaja. Tokom tih ranih godina formiraju se i oblikuju nervni putevi. Organizovanje psiholoških radionica sa decom doprineće razvoju socijalno-emocionalnih kompetencija. Učenje o tome kako da izraze svoja osećanja pomaže deci da:• Budu bolje prihvaćena u društvu• Uspostave osnovu za stabilan i usklađen emocionalni život u kasnijim godinama • Uspostave osnovu za razvijanje stabilnih prisnih odnosa u adolescentnom i odraslom dobu Kroz rad sa psihologom deca se uče da: • Imenuju i prepoznaju sopstvena i tuđa osećanja• Prepoznaju osećanja koja mogu izazvati određene situacije i događaji• Razvijaju realističnu sliku o svojim snagama, kvalitetima, sposobnostima, kao i ograničenjima• Prepoznaju sopstvena interesovanja, potrebe i želje• Razvijaju pozitivan odnos prema sebi (samopoštovanje)• Razvijaju poverenje/veru u sebe i svoje snage, u sopstvene sposobnosti i znanjeSvakodnevno praktikovanje situacija učenja sa detetom, koje pružaju jasne, korak po korak instrukcije za podučavanje dece socijalnim i emocionalnim veštinama, vode sticanju najvažnijih veština:SVEST O SEBI• Samopouzdanje • Samoefikasnost• Realna slika o sebi SAMOREGULACIJA• Kontrola impulsa • Postavljanje ciljeva• SamodisciplinaSVEST O DRUGIMA• Decentracija • Empatija• Uvažavanje i poštovanje različitosti • Poštovanje drugih VEŠTINE USPOSTAVLjANjA ODNOSA• Veštine komunikacije • Društvena angažovanost• Izgradnja odnosa • Timski rad U radu sa psiholozima deci se omogućava da slobodno izraze svoja osećanja, da ih lako prepoznaju kod sebe i drugih, da ih adekvatno verbalizuju, kao i da ih povezuju sa konkretnim situacijama, sada i ovde ali i u prošlosti i budućnosti, na taj način razvijaju lični kontinuitet i stabilnost. Tako se ostvaruje jedan važan razvojni proces – povezivanje spoljašnjih događaja sa unutrašnjim doživljavanjem, sa predstavama, mislima, osećanjima, čime se sklapa slika o sebi i svojoj ličnosti.Deca treba da osveste i spoznaju da su osećanja važna, da osećanja mogu imati različite intenzitete, da ne postoje dobra i loša osećanja već da postoje prijatna i neprijatna, da su sva osećanja prihvatljiva ali ne i sva ponašanja. Deca koja razumeju svoje i tuđe emocije, i savladaju veštine da se sa njima nose, razvijaju samopouzdanje koje će im pomoći na životnom putu gde god ih on odveo. Primeri radionica o emocijamaKARTICE OSEĆANjA Cilj učenja: Deca se uče da prepoznaju i povežu osećanja sa događajima, uočavaju da se u različitim situacijama deca i odrasli različito osećaju.Potrebno je pripremiti kartice na kojima su prikazana lica koja prikazuju različita osećanja (radost, tuga, strah, iznenađenje, bes, gađenje). Psiholog imenuje jedno osećanje za koje je siguran da je deci poznato, a deca pokazuju karticu na kojoj je prikazano to osećanje. Nakon toga potrebno je navesti svako dete da odglumi određenu emociju, odnosno da se izrazi mimikom svoga lica. Nakon toga, kartice se mogu postaviti u krug dok se paralelno vodi diskusija o različitim situacijama, a deca imaju zadatak da pronađu i pokažu karticu koja odražava osećanje vezano za svaku od situacija. Predlog situacija: Dobio sam novu igračku; Pokvario sam igru drugarima; Moj brat/sestra mi stalno smeta kada se igram; Sam sam u mračnoj sobi; Idem u bioskop sa svojim roditeljima; Moja omiljena igračka se pokvarila; Drugari neće sa mnom da se igraju; Kažnjen sam a nisam kriv.Kod svake situacije u toku radionice potrebno je razgovarati sa decom povodom nekih od sledećih pitanja: Pokaži u kom delu tela misliš da „stanuje“ to tvoje osećanje; Kada se osećaš (npr. tužno, razočarano, povređeno, ljuto) kako pomažeš sebi da promeniš to osećanje?; Kako ti pomažeš drugima da se osećaju bolje? Šta tada uradiš?; Ispričaj neku situaciju u kojoj je neko nešto uradio, pa si se osećao bolje.REČNIK OSEĆANjACilj učenja: Deca imenuju različita osećanja i prepoznaju način na koji se ona ispoljavaju. Radionica se organizuje tako što deca ili sam psiholog prikupi iz raznih novina, časopisa slike dece i odraslih na kojima se vidi da imaju neko prijatno osećanje, ili da deca u saradnji sa roditeljima kod kuće nacrtaju kako izgledaju deca kada imaju neko prijatno osećanje.1. Pravimo rečnik - Kroz razgovor sa decom postavljaju se pitanja i deca se podstiču na razgovor.- Koja sve prijatna osećanja poznajete? Kako se sve osećate kada vam je prijatno/lepo? - Šta tada obično kažete? Kako se zove to osećanje?2. Na poster sa nazivima osećanja deca dodaju isečene slike, crteže ili fotografijeRečnik osećanja (i prijatna i neprijatna) može da se okači negde u sobi ili hodniku ispred radne sobe, tako da deca mogu samostalno da ga dopunjavaju tokom narednih aktivnosti ili kada to požele. SLAGALICAŠematski prikazati lica koja izražavaju četiri osnovne emocije, iseći ih horizontalno na četiri dela, pa se svi ti delovi daju deci da slože likove/lica po sopstvenoj volji. Potrebno je da svako dete ima pred sobom lice ili da formiraju grupice od četvoro dece koji slažu jedno lice po dogovoru. Umesto slagalice mogu se napraviti maske i glumiti. Po završetku aktivnosti, sa decom se vodi razgovor o tome koji su elementi bitni za izražavanje određene emocije, tj. za prepoznavanje, ponovo o sličnostima i razlikama među njima.Postoji neograničen broj varijacija u osmišljavanju psiholoških radionica sa decom, potrebno je biti kreativan, maštovit i osmisliti originalne načine kako bi deca usvojila ono što se od njih očekuje. Potrebno je napomenuti da deca uče isključivo u bezbednom okruženju, zasnovanom na uzajamnom poverenju i poštovanju. Pored toga, podučavanje vaspitača o tome kako mogu da podržavaju razvoj socio-emocionalnih kompetencija kod dece, da grade emocionalno podržavajuće okruženje za decu u vrtiću, koje pozitivno usmerava njihovo ponašanje, doprinosi mentalnom zdravlju i dobrobiti dece, kao i njihovom redovnom pohađanju vrtića.Autor teksta: Sara Simeunović, psiholog PU „Pametnica Diplomat“

Da li se deca rađaju sa samopouzdanjem ili ga tokom života stiču?Mnogi će se složiti da uticaj okoline, a naročito roditelja, od prvih dana najviše utiče na stvaranje samopouzdanja kod deteta. Samopouzdanje se gradi veoma rano u životu deteta, kao rezultat prisutnih faktora, iako slučajni životni doživljaji mogu uticati na razvoj. Samopouzdanje uključuje pozitivno vrednovanje sebe i verovanje u sopstvene sposobnosti, vrline, znanje, kvalitete. Ne bi trebalo verovati da će dete sa niskim samopouzdanjem spontano postati svesno sopstvene vrednosti. Deca koja imaju samopouzdanje se osećaju sigurno i voljeno, ponosno na sebe i na ono što rade, priznaju greške, prihvataju odgovornost i misle pozitivno. Deca sa manjkom samopouzdanja često su samokritična i gruba prema sebi, ubeđena da su svi drugi bolji od njih. Veoma često sumnjaju u sebe, znaju biti ljubomorni na druge ili ih kriviti. Važno je istaći da ništa od navedenog ne treba izričito posmatrati. Postoje brojni mitovi vezani za samopouzdanje. Jedan od mitova je da dete koje se ponaša samopouzdano - jeste samopouzdano. Međutim, ne mora da znači da ukoliko je dete otvoreno za komunikaciju ima sigurnost u sebe i poštuje sebe. Drugi mit je da ukoliko je dete introvertno - nema samopouzdanja. Zapravo, introvertne osobe mogu imati visok nivo samopoštovanja. Često se samopouzdanje povezuje sa nezainteresovanošću za postizanje određenih uspeha, odnosno dete ne pokazuje ambicioznost. Istina je da samopouzdanje ne mora biti povezano sa tim, već interesovanja deteta. Na samopouzdanje mogu uticati različiti faktori, kao što su nove situacije i iskustva, sam temperament i ličnost deteta, kao i rana iskustva u interakciji sa okolinom.SAMOPOUZDANO DETE• Prihvata odgovornost • Zna da se kontroliše• Nije agresivno • Lako sklapa prijateljstva• Spremno je na saradnju • Radoznalo je, voli nove aktivnosti• Kreativno je • Uporno je, ne odustaje brzo• Podnosi neuspeh i kritiku NESAMOPOUZDANO DETE• Preterano je stidljivo • Sklono je perfekcionizmu• Agresivno je • Preterano je vezano za roditelje• Ne prihvata pohvale i potcenjuje se • Boji se novih situacija• Teško donosi odluke ili daje svoje mišljenje • Lako odustaje• Teško podnosi neuspeh, osetljivo je na kritiku Saveti koji Vam mogu pomoći da jačate samopouzdanje kod dece su brojni:IMAJTE POVERENJA U SVOJE DETE!Roditelji često ne veruju da je njihovo dete sposobno i dovoljno zrelo da obavlja različite zadatke, ne znajući šta se od deteta očekuje u određenom uzrastu. Treba pustiti dete da pokuša, pogreši i nauči nešto novo. Nekada je roditeljima teško da se suzdrže osećaja da nešto urade umesto dece, misleći kako deca neće to dovoljno dobro uraditi. Možda mislite da je to pomoć, ali time uskraćujete detetovo iskustvo. POMOZITE DETETU DA UČI!U svakom uzrastu deca uče nešto novo. Uloga roditelja je da ih podrže i omoguće im podsticaje za učenje. Sve što novo nauče od najranijeg detinjstva izaziva im osećaj superiornosti i oduševljenja. HVALITE DETE, ALI ČINITE TO MUDRO!Vaša pohvala je način da pokažete detetu da ste ponosni na njega. Ne treba hvaliti samo željeni rezultat, već i uložen trud. Takođe, treba voditi računa da ne hvalimo ponašanja koja se podrazumevaju u određenom uzrastu. Ohrabrenje je nešto što pozitivno utiče na veru i svoje sposobnosti. DAJTE DETETU MOGUĆNOST IZBORA I POŠTUJTE NJEGOVU ODLUKU!Važno je već u najranijem uzrastu dopustiti detetu da samo odlučuje. Pustite dete da samo napravi izbor, ali samo ako ste spremni da poštujete njegovu odluku kad mu već nudite izbor. POKAZUJTE LJUBAV, ALI POSTAVITE I JASNE GRANICE!Volite svoju decu, grlite ih, razgovarajte, cenite i poštujte. Koliko je važan taj deo, bitno je da imaju i postavljene granice. Jedino tako se dete oseća sigurno, što je važan aspekt njihovog samopouzdanja.Šta dobija dete od svog visokog samopoštovanja?• Poverenje u sopstveno opažanje, sudove, izbore, odluke • Kreativnost u igri, istraživanju i druženju• Nezavisnost i energičnost u odnosu sa vršnjacima • Uverenost da će ga zalaganje dovesti do povoljnih rezultata• Aktivno učešće u grupnoj diskusiji i slobodu da bez ustezanja postavlja pitanja • Poverenje u druge, čestu interakciju sa drugima i lako sklapanje i održavanje prijateljstva• Hrabro razmatranje novih ideja • Izražavanje svog stava, čak i kada zna da se drugi sa njima neće složiti Autor teksta: Nevena Milosavljević, učitelj OŠ „Mina Karadžić“

Da li Vaše dete često vrišti i viče? Poremećaji glasa kod dece su česti i obično se dešavaju zbog zloupotrebe glasa, tj. nepravilne ili prekomerne upotrebe i naprezanja glasa. To može dovesti do gubitka glasa, promuklosti, graktavog ili zadihanog glasa. Koji god problem sa glasom da je u pitanju, on zahteva ranu dijagnostiku i lečenje od strane multidisciplinarnog tima, koji čine otorinolaringolog, logoped i psiholog.Disfonija (promuklost) je najčešći oblik poremećaja glasa i predstavlja svako odstupanje od normalne visine, intenziteta i kvaliteta glasa. Uzroci su mnogobrojni, pa je neophodna detaljna anamneza uzeta od roditelja, kao i detaljan pregled. Disfonija u dečjem uzrastu je najčešće uzrokovana hiperfunkcijom vokalnog aparata, odnosno nepravilnom upotrebom glasa (vika, pevanje, kašljanje, stalno pročišćavanje grla), što se ispoljava produženom i napetom fonacijom (izvođenjem glasa titranjem glasnica).U igri deca često bez kontrole viču i tako naprežu svoj vokalni aparat, što dovodi do hiperkinezije (preteranog korišćenja glasa). Vremenom, dugotrajna neadekvatna upotreba glasa i promuklost mogu dovesti do organskih posledica, kao što su čvorići na glasnicama i hiperkinetička disfonija. Do ovoga dolazi češće kod dečaka nego kod devojčica. Čvorići na glasnim žicama se mogu odstraniti putem hirurške intervencije i/ili terapijskim tretmanom. Međutim, čak i nakon uspešne hirurške intervencije, ukoliko se ponašanje koje je dovelo do formiranja čvorića ne promeni, problem će se vratiti. Hirurška intervencija kombinovana sa terapijom je najbolja opcija. Nekada i samo terapija logopeda ima pozitivan ishod. Fonopedska (glasovna) rehabilitacija ima za cilj da otkloni poremećaj glasa uspostavljanjem ispravne navike u vezi sa korišćenjem glasa. U zavisnosti od vrste poremećaja, rehabilitacija obuhvata: vežbe disanja, vežbe fonacije, stvaranje glasovnog modela, uspostavljanje pravilne visine glasa, uspostavljanje optimalne jačine i boje glasa, vežbe „feedback“ sistema, digitalnu manipulaciju, uklanjanje opterećenja vokalnih organa.Saveti roditeljima:- Odaberite komunikaciju sa detetom licem u lice, ne dovikujte se iz susednih prostorija. - Govorite tiho i budite dobar model detetu. - Ohrabrujte dete da izbegava glasovne aktivnosti koje mogu naprezati njegov glas (vika, vrisak, preglasno pevanje, čišćenje grla, kašljanje). - Sprovodite preporuku o poštedi i odmoru glasa potpunom tišinom (izbegavajte šapat). - Prema savetu logopeda, aktivno sa svojim detetom sprovodite vežbe disanja, relaksacije i relaksirane fonacije. - Trudite se da Vaše dete pije dovoljno vode i bude hidrirano.Autor teksta: Tanja Timotić, logoped PU „Baby Palace“

Jedan od najznačajnijih činilaca u napredovanju i obrazovanju svake osobe, a naročito deteta, jeste motivacija. Deca su uvek spremna za istraživanje i usvajanje novog znanja, a ako čine to kroz druženje i zabavu, uspeh ne izostaje. Motivisati učenike za avanturu nikada nije problem, ukoliko su učitelji istinski zaljubljenici u svoj posao. Postoje dva tipa motivacije: ekstrinzička (spoljašnja) i intrinzička (unutrašnja). Kada je dete ekstrinzički motivisano - pokreće ga nagrada. Međutim, kada je dete intrinzički motivisano - to znači da ga pokreće sama aktivnost. Dakle, nagrada nije potrebna jer dete izvodi aktivnost zbog uživanja u njoj. To nam govori da ocena ne sme biti krajnji cilj. Učitelj koji motiviše nije predavač i ispitivač, već on organizuje, usmerava, sarađuje i podstiče učenike na aktivnost. On svakodnevno sluša, podržava, ohrabruje, poštuje i veruje u svoje učenike. Individualnim pristupom pospešuje potencijal svakog deteta i time omogućava svakom da doživi uspeh, što višestruko utiče na razvoj samopouzdanja. Samim tim učionica je mesto koje pruža mogućnost da se svi osećaju sigurno, kako učitelj tako i učenici. Deca su slobodna da ispoljavaju svoju kreativnost, individualnost, samoinicijativnost, bez straha od neuspeha. Učenici samostalno dolaze do znanja, što dodatno podstiče radoznalost.Ako deca tokom školovanja analiziraju, kreiraju i razmatraju kritički, umesto da budu podsticana da memorišu informacije, ne samo da će biti uspešnija u rešavanju svakodnevnih problema, nego će imati i potpuno drugačiji stav prema sopstvenim veštinama i znanju. Posedovaće znatno viši stepen samopouzdanja, samoregulacije, motivacije za saznavanje novog i korišćenje usvojenog, jer će učenje za njih ostati igra i nakon detinjstva, tokom daljeg školovanja. Autor teksta: Ivana Mirčić, učitelj OŠ „Mina Karadžić“

„Muzika daje dušu univerzumu, krila umu, let do mašte i život svemu“ - PlatonMuzika ima ogroman značaj za razvoj deteta. Brojni naučnici bavili su se uticajem muzike na razvoj deteta, a rezultati do kojih su došli su impozantni. Prve kontakte i zvučne predstave, odnos prema muzici i smisao bavljenja njome, dete stiče u krugu porodice već u prvim godinama života. Od prvih meseci dete treba okružiti zvucima, omogućiti mu da stekne dovoljno zvučnih utisaka. Detetu je najbliža ona muzika na koju se njegovo uvo priviklo u ranom detinjstvu. Za dete je od posebne važnosti negovanje izražajnog govora, zvučno bogatog i prijatnog za uvo, da bi dete već u prvim godinama osetilo sve zvučne izražajne i emotivne kvalitete reči. Detetu treba što češće pevati uz priču, pokretnu igru, sliku i kombinovano.Muzički sluh i glas deteta, kao i osećaj za ritam, jesu elementi na kojima se zasniva muzičko vaspitanje deteta. Muzikom u dečji život unosimo veselje, radost, opuštenost i oduševljenje. Muzika dete emocionalno obogaćuje i čini ga plemenitim. Muzičkim aktivnostima utičemo na razvoj detetovih dispozicija za muziku i tako razvijamo njegove muzičke sposobnosti. Stepen muzičkih sposobnosti deteta zavisi od tri faktora: nasleđa, sredine u kojoj živi i vaspitnog uticaja na dete. Ako je dete već u najranijem detinjstvu okruženo dobrom i njemu bliskom muzikom, ona ga vrlo brzo ispunjava, oplemenjuje, obogaćuje i podstiče razvoj njegovog emocionalnog života, intelekta, mašte, pažnje, interesa za istraživanje i stvaralaštvo.Detetu treba predočiti bogatstvo zvučnog sveta, dete treba da sluša kvalitetne muzičke zvuke, njegova osetljivost za kvalitet može se buditi i razvijati samo kvalitetom. Ovo se pogotovo odnosi na korišćenje masovnih medija. „Ukus se ne razvija na relativno dobrom, već na bezuslovno najboljem“ – Gete Takođe, najvažniji deo muzičke stimulacije dece najmlađeg uzrasta je razvoj ritma, a upornost u stimulaciji ove oblasti omogućiće detetu da se nesmetano razvija i raste. Deca koja ne razvijaju puls i ritam u predškolskom uzrastu mogu pokazati probleme u najrazličitijim situacijama, od trčanja, vođenja lopte, preskakanja konopca, vožnje bicikla, rolera i trotineta, do pisanja i čitanja. To su sve ritmičke aktivnosti, i mada možda tako ne izgledaju, one se podstiču pravilnim i pravovremenim razvojem muzičkog ritma.Razvoj ritma veoma je zabavan za decu kada se radi na način koji je njima najprimereniji, uz igru i pokret. Za početak, treba raditi na pamćenju kratkih ritmičkih fraza, koje se mogu ponavljati udarcima nogom, pljeskanjem, pucketanjem prstića, udarcima štapićima ili loptom. Ove radnje, ma koliko nam izgledale jednostavne i prirodne, zapravo su naučene, te je potrebno da ih deca usvoje. Poseban način razvoja ritma je kroz igranje tapšalica (igra sa različitim udarcima o delove tela). Tapšalice su posebno interesantne deci različitih uzrasta i u svakom imaju značajan doprinos razvoju određenih sposobnosti kod deteta. One predstavljaju jednu od razvojnih platformi koje služe za razvoj dečjih potreba, kako emocionalnih i socioloških, tako i psiholoških i kognitivnih. Uz primenu ovih multikulturalnih igara, osim kognitivnih i motoričkih, moguće je kroz igru razvijati ritmičke i muzičke sposobnosti dece, izvođačke, kreativne, leksičke i kinestetičke izazove. Deca koja su aktivna u igranju ovih muzičko-ritmičkih obrazaca, ređe imaju probleme sa čitanjem i pisanjem, disleksijom i disgrafijom i bolje su socijalno integrisana. Inače, sviranje telom smatra se jednom od najboljih antistres terapija na svetu za sve generacije.Kada je povezan sa muzikom, pokret pomaže razvoju kritičkog slušanja, osećaju stabilnog pulsa, osetljivost na fraze, oblikovanje unutrašnjeg sluha, razumevanje harmonije i muzikalnosti. Ritmički pokret poboljšava koordinaciju i povezuje oči i uši, telo i um.Muzika je veoma zastupljena u mom radu sa decom i to na više načina, gde svaka od muzičkih aktivnosti veoma povoljno utiče na razvoj deteta u najznačajnijem periodu od 3. do 6. godine. Kako se u ovom periodu razvijaju i grade osobine ličnosti, kao i socijalne veštine i samopouzdanje, utoliko je značaj široke primene muzičkih aktivnosti veći.Muzika i osećanja Muzikom dete lakše izražava emocije i uz muziku razvija samopouzdanje. Muzika je u stanju da prenese kompleksnost emocija i da posebno stidljivom ili uplašenom detetu pomogne da se izrazi. U svom radu sam imala priliku da se u to uverim, i od stidljivog deteta oslobodim jedan izrazit muzički talenat, kao i samopouzdanje prilikom javnog nastupa. Svesnost deteta da poseduje muzički talenat značajno utiče na samopouzdanje.Muzičke igre Ono što često koristim u svom radu su muzičke igre koje podstiču druželjubivost i razvoj socijalnih veština kod dece. Pomoću muzičkih igara dete se lakše uklapa u zajednicu i razvija osećaj kolektivnog duha, razvija viši nivo socijalne kohezije i lakše razume sebe i druge.Slušanje klasične muzike Slušanje klasične muzike doprinosi stvaranju prijatne atmosfere za igru i rad. Opušteno, raspoloženo dete sa radošću prima podsticaje iz takve sredine. Naravno, izbor klasičnih kompozicija treba biti pažljivo odabran od strane vaspitača, kako bi na najbolji način doprineo stvaranju pozitivne atmosfere u grupi.Upotreba Orfovog instrumentarijuma Orfov instrumentarijum je pažljivo odabran skup klasičnih i narodnih instrumenata prilagođenih dečjem izvođenju (metalofon, ksilofon, zvončići, blok flauta, kastanjete, doboš, daire, štapići, triangl, činele). Naziv je dobio po nemačkom kompozitoru i pedagogu XX veka, Karlu Orfu, i predstavlja odgovor na potrebe grupnog muziciranja na raznovrsnim instrumentima dece (pred)školskog uzrasta. Na osnovu statističkih podataka iz 2021/ 2022. godine, upotreba Orfovog instrumentarijuma u predškolskim ustanovama u Srbiji je zastupljena svega 1%. Mislim da je veoma značajna za decu svih uzrasta, jer se instrumentima veoma lako rukuje i oni su najadekvatniji za potrebe dečjeg muziciranja. Učestvovanje u zajedničkom muziciranju ima psihološko značenje za svu decu:- Razvija osećaj pripadnosti - Smanjuje osećaj usamljenosti- Podstiče samopoštovanje i poverenje u sopstvene mogućnostiKako prepoznati muzički darovito dete?Prema mišljenju mnogih naučnika, muzička darovitost nije samo skup posebnih talenata, već poseban spoj visokog stepena muzikalnosti sa duhovnim, intelektualnim i emotivnim kvalitetima. Neke od tih sposobnosti su:- Snažan osećaj za visinu, intenzitet (jačinu) i trajanje tona - Dobar osećaj za ritam- Izrazita muzička memorija - Osećaj harmonije i skladnosti- Reagovanje na ritam, harmoniju i melodiju - Uživanje u muzičkim aktivnostima- Spontanost u komponovanju i kreativno izvođenje neke melodije - Korišćenje muzike za izražavanje emocija i doživljaja- Uživanje u plesu i drami sa elementima muzike Kada dete poseduje urođen muzički talenat to se primeti u najranijem uzrastu, tačnije čim dete počne glasom da reprodukuje određenu melodiju. Snažan osećaj za visinu tonova i osećaj za ritam su prvi pokazatelj. Takvo dete pokazuje veliko interesovanje za sve vrste muzičkih aktivnosti. Kada prepoznam talenat kod deteta, trudim se da na suptilan način i kroz različite muzičke aktivnosti postavljam sve veće izazove, kako bi dete razvijalo svoj potencijal.„Mi ne možemo učiti dete da bude umetnik, ali mu možemo pomoći da razvije OKO koje vidi, UHO koje sluša i DUŠU koja oseća“ - Maria MontessoriAutor teksta: Dubravka Simić, Montessori vaspitač, muzički saradnik PU „Pametnica Diplomat“ 

Igra ima važnu ulogu u postepenom odvajanju bebe od majke i njenom odrastanju u nezavisnu individuu. Igrajući igre, dete se povezuje sa stvarnim životom i počinje da se prilagođava. Upravo kroz igru se odvija početni stadijum učenja. Iz tog razloga, igra ima važnu ulogu u brojnim razvojnim procesima. U pogledu kognitivnog razvoja, igra je proces koji kod deteta podstiče kreativnost, zabavu, rešavanje problema, fleksibilnost, preuzimanje rizika, radoznalost i racionalno razmišljanje. Do određenog razvojnog uzrasta dete nije u mogućnosti se verbalno izražava. Zato se kaže da je igra maternji jezik deteta - dete se simbolično izražava kroz igru. Igra, ne samo da doprinosi kognitivnom razvoju deteta, već podržava i razvoj njegovih emocionalnih veština. Razlog tome je činjenica da je dete prilikom igre u interakciji sa drugima. Kroz igru dete zadovoljava i svoju potrebu za ljubavlju i intimnošću, povezujući se sa svojim drugarima i porodicom. Iz tog razloga ono kroz igre koje igra odražava svoja osećanja, iskustva, pa čak i traume. Povrh svega, dete kroz igru proživljava svoje emocije i događaje iz svakodnevnog života. Drugim rečima, igra za dete predstavlja probu stvarnog života. Igra takođe ima značajno mesto u psiho-motornom razvoju. Zbog toga je važno da dete igra individualne i grupne igre kako bi podstaklo razvoj fine i krupne motorike. Inače, igra nije rezervisana samo za decu. Igrajući igre, odrasli mogu da se oslobode svakodnevnog stresa i razvijaju strategije potrebne za usavršavanje životnih veština. Takođe, kroz igre se socijalizuju i vežbaju u grupama. „Ne prestajemo da se igramo zato što smo ostarili, već ostarimo zato što smo prestali da se igramo” – govorio je Džordž Bernard Šo, koji igru vidi kao sredstvo kojim i odrasli mogu sebe da izraze. U stvari, igra je ljudska potreba i manifestuje se na mnogo različitih načina među decom i odraslima. Da biste razumeli jezik deteta u razvoju neophodno da se sa njim igrate – napolju, kod kuće ili u digitalnom okruženju – i tako pokušate da govorite detetovim jezikom. Ovo će ojačati vašu međusobnu povezanost i poverenje, takođe će podržati detetov kognitivni razvoj i naučiti ga životnim veštinama kao što su preuzimanje rizika, rešavanje problema, poštovanje pravila i upravljanje sopstvenim vremenom. Da biste razumeli jezik svog deteta, korisno je da pratite ove korake dok se igrate: 1) Pustite Vaše dete da vodi Umesto da se mešate u detetove ideje tokom igre, pustite da vas vodi njegova mašta. Precizirajte pravila igre na početku, pratite kako im se dete prilagođava i pomozite mu da poboljša svoju taktiku i veštine razmišljanja. 2) Podesite tempo igre prema detetu Moguće je da će dete tražiti da igrate istu igru iznova i iznova. To je zato što želi da razvije određen skup veština. Možete razočarati dete prelaskom na drugu igru koju ne želi da igra. Zbog toga bi trebalo da se prilagodite njegovom tempu i podržite detetov proces otkrivanja i učenja kroz igru. 3) Ne takmičite se sa detetom Mnogi roditelji se takmiče sa svojom decom dok se igraju, a da toga nisu ni svesni. Zbog toga bi dete moglo da se oseti nesposobnim. Umesto toga, dok se igrate sa detetom, fokusirajte se na podršku razvoju njegovih veština. 4) Podržite dete tokom igre Ne ismevajte i ne osuđujte dete. Podržite njegov trud, kreativnost, saradnju, motivaciju i samopouzdanje, kako biste ga uverili da je to što radi dobro. 5) Komentarišite poteze deteta Umesto da tokom igre detetu postavljate gomilu pitanja, možete opisivati njegove poteze i akcije u toj igri. To će ga naučiti novim rečima i pomoći mu da se bolje fokusira. 6) Uživajte u igri sa svojim detetom Moguće je da će Vas drugi poslovi i obaveze ometati dok se igrate sa detetom. Takve situacije mogu navesti dete da zaključi da niste zainteresovani za njega. Zato bi dete, koje ima tendenciju da se mirno igra, moglo da razvije negativno ponašanje prema vama - da viče ili da baca igračke, misleći da ga ignorišete. Da biste izbegli tu situaciju, važno je da u toku dana odvojite vreme koje ćete bez ometanja, kvalitetno provesti sa detetom. Ponekad se dete toliko zaigra da ne primećuje kako vreme prolazi. Moguće je da će ponekad, dok se igra sa vama, želeti da se igra nastavi. U takvim slučajevima, možete mu dati određeno vreme da završi igru. To možete učiniti pomoću peščanog sata ili precizirajući termin kada je kraj igaranju. Kada razumete jezik deteta, možete sa njim bolje da komunicirate i pomognete mu da zdravije raste i razvija se. Maarif Porodični bilten #5, Jun 2022.

Umetnost ima važnu ulogu u vaspitanju deteta kao ličnosti koja ceni lepotu i koja teži da učini lepšim i boljim sebe, svoju okolinu i život. Kroz umetnost, koja je oličenje estetike, deca mogu na estetski način da priđu svetu i da nauče da deluju na takav način. Jedan od ciljeva uravnoteženog obrazovanja jeste edukovanje dece o svim oblastima umetnosti, kako bi ona naučila da cene lepotu socijalnog i fizičkog okruženja. Doprinos umetnosti u razvoju deteta - koja se najšire može klasifikovati na vizuelne, audio i izvođačke umetnosti - više se odnosi na uticaj koji određena umetnost ima na slične ili bliske oblasti. Drugim rečima, kada je dete zainteresovano za muziku ono razvija fonološku svest, koja je ključna u ranoj fazi učenja deteta da čita. Isto tako, moguće je kroz dramsku umetnost poboljšati razvoj govora kod deteta. Uz vizuelnu umetnost deca uče da se koncentrišu, budu strpljiva, da maštaju, zamišljaju i zapažaju. Konačno, umetnost podstiče decu da eksperimentišu i istražuju. Takođe, gluma pomaže detetu sa slabo razvijenim socijalnim veštinama da razume perspektivu drugih, a doprinosi i da posebno adolescenti nauče da pretpostave tuđa osećanja i razmišljanja. Dok umetnost promoviše estetski pogled na svet, ona takođe zahteva posedovanje određenih veština. Da bi se razvile ove veštine potrebno je redovno raditi na tome i savladati određene rutine. Sport, poput umetnosti, podstiče razvoj fine i krupne motorike koje su neophodne za sticanje određenih veština, istovremeno uči decu strpljenju i disciplini. Za razvoj psihomotornih sposobnosti, sport zahteva koordinaciju mišića i uma. Osim što doprinosi razvoju socijalnih veština, poput grupnog i timskog rada na ostvarenju određenog cilja, sport istovremeno razvija i individualnu disciplinu i koncentraciju. I zaista, disciplina koju dete stiče kroz umetnost i sport, ključna je za razvoj socijalnih, emocionalnih, akademskih i psihomotornih sposobnosti. Shodno tome, kao prvi korak, dete treba uvesti u oblast sporta i umetnosti na sledeći način:1) Omogućite detetu da učestvuje u atletskim i umetničkim aktivnostima Kad god ste u mogućnosti, vodite dete na razna sportska takmičenja ili u posete muzejima, izložbama i koncertima. 2) Istražite sa detetom kako se obavljaju određene aktivnosti U zavisnosti od detetove zrelosti i motorike, osposobite ga fizički i emocionalno za te aktivnosti tako što ćete ih prvo obavljati zajedno. 3) Zajedno sa detetom možete redovno da se bavite aktivnostima koje su mu zanimljive Na primer, možete igrati fudbal, crtati ili pevati zajedno. Nakon toga, možete uspostaviti određene rutine u vezi sa tim oblastima detetovog interesovanja, kako biste dodatno podržali njihov razvoj. 4) Možete dodatno stimulisati razvoj deteta tako što ćete mu postavljati sve teže i složenije zadatke u vezi sa tim aktivnostima5) U zavisnosti od Vaših mogućnosti i oblasti interesovanja deteta, možete ga voditi na privatne časove kod eksperata za tu oblast To će mu pomoći da vežba uz veću disciplinu i da brže razvija potrebne veštine. 6) Napravite prostor gde će dete moći da iskaže svoje veštine To će mu omogućiti da pokaže svoje kapacitete i ohrabriće ga da se uključi u aktivnosti koje su složenije ili izazovnije. 7) Razvijajući svoje motoričke sposobnosti dete će trošiti manje energije za obavljanje zadataka na višem nivou, kroz pravilne postupke i koordinisane radnje Deca koja razvijaju svoje veštine u bilo kojoj sferi umetnosti i sporta, kroz navedene korake, naučiće se disciplini koju će primenjivati i u akademskom životu. Sport i umetnost pomažu detetu da umanji stres, poveća samopouzdanje, uče ga disciplini i da kroz posvećen rad ostvaruje svoje ciljeve, uče ga kako da se nosi sa izazovima, da bude vođa ali i timski igrač, kao i da brzo donosi odluke. U tom smislu, važno je podsticati porodice da pomognu svojoj deci da steknu veštine iz oblasti sporta i umetnosti. Maarif Porodični bilten #5, Jun 2022.

Sposobnost deteta da samostalno zadovoljava svoje osnovne potrebe najbolji je pokazatelj njegovog rasta i razvoja. Da bi Vaše dete bilo i fizički i psihički zdravo, neophodno je da ga podržite u samostalnom obavljanju svakodnevnih higijenskih navika. Sticanje i jačanje ovih navika u okviru veštine brige o sebi, zavisi od razvojnih karakteristika, individualnih razlika, ličnosti deteta, uslova životne sredine i stavova roditelja. Deca uče o mnogim navikama imitirajući svoje roditelje, a zatim te navike i usvajaju kao sopstvene. U tom smislu, roditelji bi trebalo da omoguće svom detetu da razvija neophodne veštine brige o sebi, prateći ključne periode detetovog odrastanja, istovremeno ne zaboravljajući da su upravo oni sami uzor svom detetu. Veoma je važno i da roditelji ne prisiljavaju dete ukoliko ono ne može da ispunjava svoje razvojne zadatke u predškolskom periodu. Stalna opominjanja ili pomoć roditelja u prostim, svakodnevnim aktivnostima kao što su pranje ruku i lica, pranje zuba ili kupanje, mogu izazvati probleme u sticanju i razvijanju detetovih veština brige o sebi. Navika na konstantnu pomoć može da prouzrokuje kasnije konflikte između roditelja i deteta kada ono odraste. Dete će želeti da se poznate i lake navike nastave, dok će roditelji insistirati da dete preuzme odgovornost za sebe. Ovakvo konfliktno porodično okruženje nastaje kada se pomešaju želje, potrebe i nerazvijena samostalnost deteta.Neophodno je da Vaše dete shvati koje se to ponašanje očekuje od njega, ali mu to prenesite na njemu razumljiv način onda kada ste oboje dobro raspoloženi, bez sukobljavanja i uz argumente o važnosti tih rutina za fizičko i mentalno zdravlje. Dete ne usvaja nove obrasce ponašanja tako brzo i jasno kao odrasli, zato mu dajte vremena. Kada se detetu pruži prilika ono će svoje veštine brige o sebi pretvoriti u naviku, a na roditeljima je da podrže detetovo samopozdanje tokom tog procesa. Za razvoj samostalnosti kod deteta, potrebno je da ga od ranog uzrasta podržite u sticanju navika u obavljanju osnovnih higijenskih potreba kao što su pranje ruku, kupanje, čišćenje ušiju i nosa, sečenje noktiju, pranje zuba i ostalih rutina u toaletu. Evo nekoliko konkretnih saveta. 1) Pranje ruku: Naviknite dete da pere ruke pre i posle jela, pre pranja zuba i umivanja, pre i posle odlaska u toalet, po izlasku iz prljavog i prašnjavog okruženja, po dolasku kući i u vrtić. Zainteresujte ga za ovu rutinu tako što ćete ruke prati zajedno uz pomoć sapuna različitih oblika, boja i mirisa, kao i raznobojnih peškira koji privlače detetovu pažnju. U slučajevima kada sapun i voda nisu na raspolaganju, naučite dete da za pranje ruku koristi sredstva za dezinfekciju ili vlažne maramice. Takođe treba razviti kod deteta naviku da nokte, koji su veoma važni u higijeni, treba seći jednom nedeljno. 2) Umivanje: Pranjem lica svakog jutra dete će se navići na taj osećaj svežine i čistoće, kojim je lepše započeti dan. 3) Kupanje: Neka deca obožavaju da se brčkaju, dok se druga plaše vode. Izvori dečjih strahova mogu biti različiti, poput: šampona koji ulazi u oči i nos, vode koja se sliva u uši, zvuka vode koja teče niz odvod... U takvim situacijama budite strpljivi i smireni, pričajte detetu polako i bez prisiljavanja ili upoređivanja sa drugom decom, postepeno savladajte sve prepreke. Nanošenje losiona i krema nakon kupanja može učiniti da se dete oseća dobro. Kada dete nije u prilici da se redovno kupa, potrebno je češće menjati garderobu, posebno čarape i donji veš. 4) Nega zuba: Roditelji bi trebalo da budu uzor svom detetu tako što će i sami redovno prati svoje zube. Perite zube zajedno sa detetom i dozvolite mu da samo pere svoje zube dok je u procesu učenja. Korišćenje odgovarajuće dečje četkice i paste za zube značajno utiče na dentalnu higijenu i zdravlje. U slučajevima kada četkica i pasta za zube nisu dostupni, dete treba naučiti da ispira usta vodom.5) Toaletne navike: Tokom perioda sticanja navika samostalnog korišćenja toaleta, birajte praktičniju odeću za dete. Uzmite u obzir motorički razvoj deteta i ne vršite pritisak na njega. Dozvolite mu da se samo skine, upali i ugasi svetlo u toaletu i pusti vodu. Omogućavanjem detetu da učestvuje u svemu tome poboljšavate njegovu adaptaciju i osećaj da ono kontroliše ceo proces. Veoma je važno da dete redovno menja donji veš i čarape. U fazi razvoja veštine brige o sebi bitno je da ima i sopstveni kompletni toaletni pribor. Voda i sapun su najvažnija sredstva za ličnu higijenu, a u toaletni pribor spadaju i peškiri, četkica za zube, fen, štapići za uši, makaze za nokte, češalj ili četka za kosu. Svako mora da održava svoje telo i svoju okolinu čistom, ne samo zbog očuvanja sopstvenog već i javnog zdravlja. Održavanje lične higijene služi tome da se osećate zdravo i puni pozitivne energije, a ne da se oslobodite prljavštine.Maarif Porodični bilten #04, maj 2022. 

Tokom dana susrećemo se sa mnogim malim i velikim problemima, svesno ili nesvesno, i većinu problema rešavamo na veoma praktičan način. Ovo obuhvata one male probleme poput: Šta da obučem danas?, Šta da večeram?, Kojim putem da se vratim kući?, Kuda za vikend?... Tu si i oni veći problemi koji se tiču našeg ponašanja u odnosima sa prijateljima i porodicom. Kao i odrasli, i deca se suočavaju sa određenim problemima i pokušavaju da pronađu rešenja za njih. Da bismo pomogli detetu da stekne samopouzdanje, da bude sposobno da samo rešava svoje probleme i donosi sopstvene odluke, moramo mu u ranom uzrastu pomoći da razvije veštine potrebne za rešavanje problema. To će imati značajan uticaj kako na detetov društveni život tako i na njegovu psihu. Kada se vaše dete suoči sa nekim problemom važno je da prvo utvrdite koji je problem u pitanju. Recimo da je imalo nesporazum sa svojim drugarom i sada traži vašu podršku. Pomozite svom detetu da identifikuje konkretan problem. Ponekad im je veoma teško da razumeju u čemu je tačno problem. Problem recimo može biti u tome što njegov drugar ne želi da mu vrati pozajmljenu igračku. Dete bi moglo da insistira da Vi rešite taj problem, tražiće vašu podršku u vidu ,,uzmi moju igračku nazad”. Najveća pomoć koju mu možete pružiti jeste da ga ohrabrite da samo sa drugarom pronađe rešenje za taj problem. Tako ćete svoje dete naučiti da samo rešava probleme sa kojima će se susretati u društvenom životu. Zatim ga možete ohrabriti da samo pronađe uzrok problema, kao i bezopasna alternativna rešenja. Pustite ga da primeni rešenje koje mu se čini najrazumnijim, a zatim zajedno procenite efekte. Sa takvim algoritmom, dete koje počne da praktikuje samostalno rešavanje problema, moći će samo i da ih rešava u budućnosti. Ako Vi rešite problem svog deteta, umesto da ga pustite da samo to učini i stekne veštine za samostalno rešavanje problema, dovešćete do toga da dete uvek traži podršku od Vas za svaki problem na koji naiđe u životu. A stalno rešavanje problema umesto deteta će u nekom trenutku postati prenaporno za Vas. Veštine potrebne za rešavanje problema dete stiče u svom prvom socijalnom okruženju - porodici. Način na koji Vi rešavate probleme sa kojima se suočavate kao roditelj, Vaše dete će kopirati i primenjivati kada se ono bude suočavalo sa nekim problemom. Zbog toga je veoma važno kako dete i porodica gledaju na probleme. Kada procenjujete veštine za rešavanje problema kod svog deteta, koje je vaše ogledalo, dajte mu povratnu informaciju o tome u kojoj fazi rešavanja problema je pogrešilo. Na taj način, dete će istovremeno da poboljšava svoje kognitivne sposobnosti i moći će lakše da proceni veličinu problema. Pokušajte zajedno da identifikujete da li Vaše dete pravi grešku u razumevanju problema, u pravljenju plana ili u realizaciji plana za rešavanje tog problema, a onda sve to zajedno i izanalizirajte.Evo kako možete da pomognete detetu da nauči da samo rešava svoje probleme... 1) Identifikujte problem zajedno: Da bi Vaše dete prepoznalo problem, pitajte ga u čemu je problem i kako ono misli da ga reši. U skladu sa odgovorima deteta, razmislite zajedno o razumnim rešenjima. 2) Ohrabrite svoje dete: Ohrabrujući dete da samo reši problem sa kojim se suočava i pomažući mu da ga razume, jačate detetovo samopouzdanje. 3) Pustite dete da uči isprobavanjem: Rešenja koja deca pronađu možda neće uvek usrećiti njih i one oko njih. Iako je rešenje možda pogrešno, ipak pustite dete da samo vidi rezultate takvog svog rešenja. Rešavanje problema može se učiti i kroz ovu metodu „pokušaja i greške“. 4) Dajte svom detetu neku odgovornost: Povećajte detetovo samopouzdanje dajući mu sitne odgovornosti. Deca koja imaju samopouzdanje lakše se nose sa problemima. 5) Podstaknite dete da koristi maštu: Mašta igra važnu ulogu u rešavanju problema. Možete podstaći svoju decu da pronalaze alternativna rešenja za probleme tokom zajedničkih aktivnosti. Maarif Porodični bilten #08, Novembar 2022.

Dugi letnji raspust je period kada se deca odmaraju, učestvuju u društvenim i kulturnim aktivnostima i provode više vremena sa svojom porodicom i drugarima. Tokom ovog perioda provedenog van školske klupe, a samim tim i van akademskog života, deca mogu izgubiti neka znanja koja su stekla u školi. Veoma je važno kako deca provode vreme tokom školskog raspusta. Uticaj škole na to je veoma mali, zbog toga su roditelji ti koji imaju važnu ulogu u tome kako će njihova deca provesti letnji raspust. Deca koja tokom školske godine provode veći deo dana u školi, tokom raspusta bi mogla da osete neku vrstu praznine. U tom smislu, porodica može (u zavisnosti od toga koliki značaj pridaje obrazovanju) da pomogne detetu da minimalizuje neminovan gubitak u učenju. Odmor treba osmisliti kao period u kome se učenje nastavlja, a ne kao period kada se učenje prekida. Korisno je napraviti planove aktivnosti koje su detetu interesantne i zabavne a koje uključuju praktičnu primenu gradiva koje je dete učilo u školi i koje će ga pripremiti za predstojeću školsku godinu. Raspust najviše utiče na zaostatke u čitanju, pisanju i matematici. Imajući u vidu kada raspust počinje i kada se završava, potrebno je odmah u startu ustanoviti određene dnevne rutine kod deteta. Ove rutine ne samo da će podržati razvoj socijalnih i emocionalnih veština kod deteta, već će stvoriti i disciplinu u organizaciji i planiranju vremena. Deca imaju priliku da se tokom letnjeg raspusta posvete svojim hobijima i interesovanjima za koje nemaju vremena tokom školske godine. Zato bi, u dnevne rutine koje će obavljati sa svojim detetom, roditelji trebalo da uključuje one aktivnosti koje su detetu interesantne i koje podstiču njegovu radoznalost. Tokom obavljanja ovih aktivnosti dete bi trebalo da ima priliku da primeni naučeno školsko gradivo. Pored toga, dobro bi bilo da se u svakodnevnu rutinu uključe one aktivnosti koje podrazumevaju odgovornost a koje istovremeno doprinose vežbanju čitanja, pisanja i matematike. Evo nekih ideja: 1) Pre nego što zajedno krenete u prodavnicu, zamolite dete da napravi spisak za kupovinu. Tako pomažete detetu da razvija osećaj odgovornosti i unapređuje svoju veštinu pisanja. 2) Neka dete sabira cene proizvoda u vašoj korpi, čime ga podstičete da koristi svoje matematičke veštine u realnom životu. 3) Možete ga zamoliti da pronađe namirnice po najpovoljnijoj ceni u marketu. 4) Tokom pripreme obroka, zajedno sa detetom merite količinu sastojaka potrebnih za spremanje tog jela. 5) Prilikom postavljanja stola, zamolite dete da postavi tačan broj tanjira i pribora za jelo. 6) Tokom zajedničke šetnje, možete dete zamoliti da prati koliko ste kilometara prešli i za koje vreme. 7) Dok slušate muziku, zajedno pratite ritam i ponavljajte tekst pesme. 8) Naučite svoje dete osnovnim veštinama pletenja kako biste podržali razvoj motorike i angažovali njegove matematičke veštine. 9) Tokom vaših kulturnih i turističkih putovanja, zajedno sa detetom istražite više o geografiji, arhitekturi i istoriji tog lokaliteta. 10) Čitanje knjige možete pretvoriti u igru tako što ćete jednu rečenicu iz knjige pročitati Vi a drugu rečenicu Vaše dete. Podstaknite dete da postavlja pitanja dok čita, pa onda zajedno tražite odgovore, razgovarajte i istražujte. Tako ćete dete indirektno naučiti kako da na pravi način dođe do potrebnih informacija i odgovora. 11) Još jedan od način da pomognete detetu da unapredi veštinu pisanja jeste vođenje dnevnika. Poklonite mu svesku i predložite mu da piše o svojim iskustvima, onome što je pročitalo i otkrilo tokom raspusta. Na taj način će biti aktivno u pisanju, odnosno izražavanju u pisanoj formi. 12) Podržite svoju decu da istražuju ono što ih zanima i dok provode vreme sa svojim drugarima. 13) Kako bi podržali detetov socijalni, emocionalni i kognitivni razvoj, možete zajedno posaditi mlado drvo i objasniti mu da je ono sada odgovorno za brigu o sadnici. Na ovaj način, ne samo da ćete povezati dete sa prirodom, već će ono učiti o rastu i razvoju biljaka i razviti osećaj odgovornosti. 14) Podstaknite dete da svakog dana nauči nešto novo, o nekoj novoj biljci ili životinji. Ovakvim i sličnim aktivnostima možete pomoći detetu da tokom letnjeg raspusta, koji provodi u igri i odmoru, ne zaboravi ono što je učilo tokom školske godine. Maarif Porodični bilten #05, Jun 2022.

Detetov proces učenja se ne odvija samo u školi. Ono je veoma radoznala o svemu što ga okružuje, preispituje sve što posmatra i želi da pronađe odgovore. Roditelji, kao jedan od osnovnih stubova edukacije deteta, naročito u njegovom predškolskom uzrastu, ovaj proces ne bi trebalo da prepuste isključivo školi. Dete svoje roditelje ispituje o svemu što ga interesuje, a neretko su ta pitanja beskrajna. Davanje adekvatne povratne informacije detetu, dok je ono još u tom ranom uzrastu, igra veoma važnu ulogu u razvijanju detetovog samopouzdanja i radoznalosti, i doprinosi njegovom kasnijem uspehu u školi. Od trenutka kad dete progovori, ono počinje da ispituje stvari oko sebe. Ponekad postavlja iznova i iznova isto pitanje, i očekuje od roditelja da odgovore svaki put. Umesto da Vas ovakva situacija zamori i da detetu kažete nešto poput „To si me već pitao i već sam ti odgovorio“, izuzetno je važno da ne izgubite strpljenje već da smireno odgovorite na detetovo pitanje svaki put. Ovo ponavljanje pitanja se dešava zato što dete pokušava da razume Vaš odgovor na pitanje koje je postavilo, kako bi prepoznalo i kontekstualizovalo predmet ili pojavu sa kojima se prvi put susreće. Ono jednostavno pokušava da pronađe odgovarajući kontekst postavljajući jedno isto pitanje iznova i iznova. Da bismo podsticali dečju radoznalost, umesto da je podrivamo, veoma je važno da slušamo svoje dete i odgovaramo na njegova pitanja. Ali kakvi ti odgovori treba da budu? Davati i primati povratne informacije je generalno u životu veoma važno za adekvatnu „razmenu informacija“ u postupku unapređenja kvaliteta rada i rešavanja potencijalnih problema. Adekvatne povratne informacije utiču ne samo na detetov uspeh u školi, već i jačaju njegovo samopoštovanje, samopouzdanje i radoznalost.  Kako deca odrastaju tako se i njihova pitanja menjaju. Posle izvesnog vremena oni mogu sami dolaziti do odgovora, povezujući odgovore koje su već dobili na neka druga pitanja. Međutim, odgovor na pitanje koliko znaju može biti skriven u povratnim informacijama koje dobijaju. • Važno je detetu davati razumne i logične odgovore na njegova pitanja. Kada mu se pruži logičan odgovor na pitanje - dete oseti olakšanje jer stiče novo znanje. • Kada odgovarate na detetova pitanja, nemojte ih ignorisati. Dete koje pomisli da njegova pitanja nisu važna, može generalizovati situaciju i izgubiti svoje samopouzdanje, misleći da i ono samo nije važno. • Ukoliko Vam dete postavi pitanje dok ste u nekom društvu, nemojte na to reagovati koristeći izraze poput „Hajde da ne smetamo ljudima, pitaj me to kasnije“. Ovakva vrsta pritiska može narušiti Vaš odnos sa detetom. • Istražujući svet oko sebe, dete može postaviti brojna pitanja koja za Vas nemaju mnogo smisla. Ipak, dete ih postavlja kako bi razumelo pojave i stvari sa kojima se susreće. Važno je podsticati detetovu radoznalost jer je ona najveći pokretač i motiv za učenje. • Kada naiđete na pitanja na koja nemate odgovor, možete ga potražiti sa detetom. Na taj način ćete zajedno steći nova saznanja i podstaći dete da nauči da istražuje adekvatnom metodom. • Dete koje strahuje da će se roditelji naljutiti ako ono postavi pitanje, može oklevati da ih uopšte postavlja. Dete koje se suočilo sa ismevanjem, ućutkivanjem, omalovažavanjem ili ignorisanjem, moglo bi potpuno odustati od postavljanja pitanja. Takvo iskustvo može narušiti detetovo samopouzdanje i prouzrokovati potpuni gubitak radoznalosti i želje za istraživanjem. Zbog toga je izuzetno važno da na dečja pitanja odgovaramo na način koji ne povređuje dete, već mu pruža podršku. • Možda ćete brinuti o tome da li je Vaše dete bučno ili uznemirava druge ljude. Imajte na umu da dete nije sposobno da vodi računa o svom okruženju poput odraslih. Posebno u ranom uzrastu dok još razvija svest o sebi, dete je uglavnom egocentrično. Iz tog razloga, ne možemo od deteta očekivati da uspešno kontroliše svoje ponašanje u društvu. Imajući to u vidu, važno je da vodite računa da ne narušite detetovo samopouzdanje. • Dete mora da oseća sigurnost i poverenje u svom odnosu sa roditeljima kako bi bilo slobodno da postavlja pitanja. Detetovo uverenje da će dobiti prave odgovore i uputstva, kada postavlja pitanja, mu omogućava da bude radoznalo. Dete koje postavlja pitanja je otvoreno za učenje, a njegovo traženje odgovora značajno doprinosi kasnijem uspehu u akademskom i društvenom životu, jer unapređuje učenje i radoznalost. Maarif Porodični bilten #09, Decembar 2022.